No, bez obzira na ukupni kvalitet prikazanog koji se uvek može iz raznoraznih uglova osporavati ili braniti svakako najznačajniji događaj ovogodišnjeg festivala je odluka gospođe Branke Petrović (supruga pokojnog reditelja Aleksandra Petrovića) da festivalu pokloni 7 000 evra što je postao fond nagrade za najbolji film. Ova hrabra i za svako poštovanje odluka gospođe Petrović podigla je nivo samog festivala i time pomogla da se i on ubroji među festivale gde se dodeljuju značajnije novčane nagrade. Od 18 filmova u glavnom takmičarskom programu, većina dolazi iz evropskih zemalja, tako je bilo i prošle godine. To je podatak koji manje više sad već dovodi u pitanje i koncept samog festivala koji ponosno nosi naziv „Pogled u svet“. Tako od ekspanzije azijskog ili južno-američkog filma, koja traje već više od deset godina, na ovom festivalu opet nismo videli ništa dok se skromna ali uvek originalna afrička produkcija potpuno i redovno izostavlja. Beogradska publika ostala je tako uskraćena za jedan poseban pogled na život i svet, uvek fascinantan evropskom čoveku, propustivši, ne svojom krivicom, priliku da na jednom mestu vidi neke nove svetove autora iz afričkih, američkih ili azijskih zemalja za koje možda nikada nismo ni čuli. To je ono što je ovaj festival izgubio poslednjih godina i što je često bila njegova osnovna i najznačajnija misija. Stiče se utisak da smo videli filmove koji će biti (u zavisnosti od prodatih karata) ili su već otkupljeni za bioskopsko prikazivanje ili dvd tržište. Naravno da je dobro kad se život u nas nekog značajnog filma nastavi i posle festivala ali je samim tim i on izgubio od one draži koju je imao kad smo se bojali da je sve ono što se nudi na ovom festivalu možda i poslednja prilika da bude viđeno. Tako je Beogradski autorski festival, sad je već izvesno, izgubio onu eksluzivnost i autentičnost koju je nekad imao pretvarajući se u jedan od brojnih festivala bez jasnog koncepta i ideje.
 

Kadar iz kazahstanskog filma "Tulpan" Sergeja Dvorcevoja

Odličan debitantski britansko-irski film „Glad“ Stiva Mek Kvina, koji je otvorio festival, preispituje blisku prošlost Severne Irske. Bobi Sends, pripadnik je IRA u vreme premijerke Margaret Tačer, čija će borba štrajkom glađu do jezive smrti, protiv tretmana u zatvoru ali i samog britanskog sistema pomeriti granice ljudskih mogućnosti označivši na taj način političku borbu simbolom čak i kad su njena sredstva samo-destruktivna. Mek Kvinov „Glad“, otkriće godine u Veneciji i nominovan za Evropsku filmsku nagradu, potresno svedoči o načinima i bezmalo stogodišnjoj borbi za vraćanje Severne Irske u sastav Irske. Ipak, najefektniji deo glavnog programa ove godine bio je islandski film. Videli smo čak dva vrlo dobra, novi film poznatog islandskog reditelja Baltazara Kormakura „Venčanje u beloj noći“ i „Skori povratak“ rediteljke Solveg Anspah koja je bila i gost festivala. „Skori povratak“ pokazuje nam Island uzduž i popreko, otkrivajući njegovu posebnu dušu i hladni islandski svet koji žudi za dalekim i toplim krajevima.
Turski filmovi („Moj Marlon i Brando“, „Pandorina kutija“) i ove godine kao i ranijih pokazuju umor i istrošenost tema kojima se već niz godina bavi ova kinematografija u celini. Srećom filmovi turskih reditelja u nemačkoj produkciji sve su bolji. Takav je slučaj i sa filmom, u produkciji nemačkog Turčina Fatiha Akina („U julu“, „Glavom kroz zid“, „Na ivici raja“), „Čiko“ koji je režirao Ozgur Jildirim. Vrlo brzog tempa i urbanog stila „Čiko“ je film o mladom turskom kriminalcu koji želi da osvoji Hamburg i postane glavni u svim prljavim mafijaškim poslovima ali koji ne zaboravlja čast, tradiciju i kome je poštovanje od strane ostalih kriminalaca najvažnije. U sukobu nespojivog stradaće i sam. „Čiko“ mladog reditelja Jildirima autorski je sličan je ali i bitno različit od Akinog filma „Glavom kroz zid“ i odličan za bioskopsku distribuciju. „Snijeg“ bosanske rediteljke Aide Begić još jedan je u nizu sličnih bosanskih filmova koji se na ovaj ili onaj način bave ratnim traumama iz nedavnog rata, po pravilu uvek iz crno-belog ugla, lamentirajući ponekad do besvesti nad sopstvenim žrtvama i do te mere da su vrlo česte i same radnje tih filmova duboko u drugom planu u odnosu na željeni politički cilj. Ostaje tako nejasno kako se još uvek i najslabije bosanske tv drame ali uvek sa političkom porukom (primer filma „Grbavica“) mogu prošetati svetskim festivalima i pobrati glavne nagrade. Jedno malo ali vrlo prijatno iznenađenje festivala bio je i kazahstansko-ruski film „Tulpan“ Sergeja Dvorcevoja koji slavi život modernih nomada u kazahstanskim stepama. Glavni žiri festivala, u kojem su bili scenarista Gordam Mihić i reditelji Ferenc Torok i Boris matić, glavnu nagradu festivala dodelio je podjednako filmovima „Tulpan“ Sergeja Dvorcevoja i „Glad“ Stiva mek Kvina. Potpuno zasluženo, mada je pored ovih nagrađenih filmova bilo još barem nekoliko koji su takođe mogli biti „najbolji“.
Kako god bilo, autorski festival i pored svih nedaća koje ga redovno ne zaobilaze nastavlja svoju tradiciju i misiju sa manje ili više uspeha. Iako je ovogodišnji svakako zaslužio prelaznu ocenu, sledeći jubilarni 15. morao bi ipak jasnije zaokružiti svoj koncept i vratiti se na onaj idejni put kojim je davno krenuo a to je što više drukčijih i različitih filmova, opravdavajući tako svoj originalni naziv „Pogled u svet“.

                                                                                          Saša Janković