Zadivljujuća je strast Klinta Istvuda (Klint Eastwood) u PISMIMA SA IVO DŽIME (The Letter From Iwo Jima) ili odmerenost Šrederovog ŠETAČA (Walker), oba van konkurencije, kojima su oba autora dodali neke nove valere svom opusu ili kako su tvrdili Dali (Dali)I Kokto (Cocteau), genije uvek citira sam sebe i slika sopstveni autoportret.

Čak i film 300 je samo još jedna cigla u zidu za kultnog strip crtaća Frenka Milera (Frank Miller). GRAD GREHA (Sin City) u miksu sa antičkim epovima. Pa neka crkne Oliver Ston (Oliver Stone).

Nesrećni Robert DeNiro (Robert DeNiro) pod hitno mora da nađe reditelja ili producenta (nažalost on je bio oboje) a Žak Rivet (Jacques Rivette) i Jerži Mencel(Jiri Menzel) bar scenaristu. Jer pisci kao Balzak (Balzac) ili Hrabal (Hrabal) nisu stigli da postanu profesionalni filmski scenaristi. Roman nije film, iako je bilo romana koji su bili inspirisani umetnošću filma, i vice versa …

I šta da se radi. Da aplaudiramo IRENINOM DLANU (IRINA PALM) ili da se pridužimo ovacijama glumačkim bravurama Džudi Denč (Dame Judi Dench) i gospođice u nevolji Kejt Blanšet (Cate Blanchtt)?

Ili možemo da sagledamo umetnost filma kao život, kontinuitet i ne nužno revoluciju i ponovno otkrivanje tople vode.

Dobri momenti festivala bili su rascvetavanje autora, u onom devetnaestovekovnom pa čak i dvadesetovekovnom smislu, gde oni koji šrave filmove nisu samo radnici u fabrikama snova današnjice.

Sara Poli (Sarrrah Polley) sa filmom DALEKO OD NJE (AWAY FROM HER) kao Egojan (Egoyan), ili Žili Delpi (Jules Delpy) kao Vudi Alen (Wooody Allen) najavile su višestrukost svih talenata, kao producentkinje, scenaristkinje, glumice, rediteljke, ... Umetnice. Autori!

Banderas (Banderas) još mora mnogo toga da uči, a Bušemi (Buscemi) da radi na ličnijim pričama nego što je rimejk INTERVJUA (Interview) holandskog preminulog kult autora Tea van Goga (Theo van Gogh).
 

Ken Watanabe u filmu "Letters from Iwo Jima"

Dobre vesti stižu iz Izraela, glumačka zvezda u rađanju Ohad Noler (Ohad Knoller) u TVRĐAVI BOFOR (Beaufort) i MEHUR (THE BUBBLE), simbolično izvodi izraelsku kinematografiju iz izolacije.

A Istok je i dalje divlji. JA SAM KIBORK ALI TO JE OK (I am Cyborg but that s OK) nestaška Park Čun Voka (Park Chun Wok) ili PUSTINJSKI SAN (Desert Dream) istnski talentovanog Žang Lua (Zhang Lu), koji su nam još jednom otkrili raskošnu raznovrsnost naše planete koju delimo ... Da ne zaboravimo i BITI IZGUBLJEN U PEKINGU (Lost in Beijing) ... kojise takođe zagubio u entropiji ovogodišnjeg programa Berlinala.

Tako Fazbinder (Fassbinder) nije na pravi način ponovo otkriven četvrt veka posle smrti.

Dva je u svakom slučaju više nego jedan ali 300 ili 2007 nisu nužno mnogo veći od dva ili jedan. Artur Pen (Arthur Penn) je za sasvim mali auditorijum proćaskao sa velikim snimateljem Robijem Milerom (Robby Muller). A URBANE DEVOJKE (CITY GIRLS) ostale su neme kao u svojim nemim filmovima.

Berlinale, kao i naši žiriji FIPRESCI-ja sve je viče u kandžama glavnog toka (mainsteam). Ponekada sam zavideo kolegama koji su spavali za vreme projekcija stvarajuži neplanirane oniričke momente.

Entropija, industrija, spavanje, ...

I da citiram Pazolinija(Passolini) ili pre 1001 NOĆ: "Istina se ne nalazi u jednom nego u mnogo snova!".

Postoji stari vic o Deja vu ... pa čuli ste ga već. Znate Deja vu ...
 

"I am Cyborg but that s OK" by Park Chan-wook	"In memoria di me" by Saverio Costanzo

Ili je bolje ostati nem kao junaci filma U USPOMENU NA SAMOG SEBE (In memoria di me), jednog od najuzbudljivijih trenutaka festivala.

Posle buke (u dolbiju) i besa (sa CGI specijalnim efektima) ostaje samo ćutanje.

Neću da propustim priliku da pomenem dva srpska filma na festivalu, drugi film Srdana Golubovića KLOPKA (u okviru programa FORUM), tranzicioni film-noar, a takođe drugo ostvarenje Dušana Milića GUČA, trubački vestern posvećen Raulu Volšu (Raoul Walsh).

I da konačno završim proročkim rečima Džejn Fonde (Jane Fonda), ali one stare zgodne dobre Džejn i šezdesetih: "Ljudi moje generacije odrasli su mrzeći Indijance, podcenjene žene, ’mafijaše’ i sva ta sranja. Te filmadžije su stvarno znale kako da manipulišu emocijama publike. Ali mi moramo da otkrijemo način kako da motivišemo publiku, ali u drugom pravcu!".

I to bez manipulacije.

To važi i za festivale. Uključujući Berlinale.

To važi i za FIPRESCI.

Uklučujući i žirije.

DER REST IST SCHWIGEN (Ostalo je ćutanje – što su poslednje reči Hamleta na nemačkom jeziku al i naslov ekranizacije ovog klasika od strane Helmuta Kojtnera – Helmt Kautner).

                                                       Dinko Tucaković