Kao “Super osmica” našeg Emira Kustuirice o “Zabranjenom pušenju” od pre nekoliko godina, Skorseze je u duhu svog prethodnog proslavljenog dokumentarca o Bobu Dilanu (na pres konferenciji je najavio sledeće projekte o Bobu Marliju i Džordžu Harisonu) doneo prisutnima pogled “iznutra” o najčuvenijem rok sastavu na svetu uz izvrstan izbor njihove muzike i vizuelno upečatljiv rad kamera.
Skorsezeov film je izvrsno afirmisao osnovni ovogodišnji moto festivala, prema najavi, direktora Ditera Koslika, ”Zaigrajmo rok”! U tom duhu će biti prikazano još nekoliko filmova na teme muzičkih ansambala, a već je odgovarajuću pažnju privukao i indiski hit “Om Santi Om”, koji prezentira Bolivud filmsku muziku. Reč je o najkomercijalnijem filmu svih vremena u Indiji, u kome je glavna zvezda Sah Ruh Kan, ”kralj Bolivuda” koji je u Berlinu pobrao izuzetnu pažnju publike i medija.
Kada su se rokerske i bolivudske strasti stišale i kada se nekako, neubičajeno za visok nivo profesionalne organizacije, kakvim se odlukuje festival u Berlinu, prevazišao sok izazvan činjenicom, da su iz međunarodnog žirija, kojim predsedava ugledni Kosta Gavras, na sam dan otvaranja istupile dve članice, danska rediteljka Suzana Bir i francuska glumica i reditelj Sandrina Boner, zbog drugih obaveza, na scenu su stupili filmovi iz glavnog takmičarskog programa. ”Verujemo u ljubav” Vanga Jaošaja, koji je pre nekoliko godina osvojio Srebrnog medveda sa filmom “Pekinški bicikl”, i “Biće krvi” Pola Tomasa Andersona, koji je jedan od glavnih konkurenata za Oskara ove godine.
“Verujemo u ljubav” Kineza Jaošaja je dirljiva priča o razdvojenom bračnom paru suočenom sa okrutnom bolešću svog deteta. To je dobro osmišljena priča o ljubavi, bolesti, smrti, bespomoćnosti, lažima i poverenju. ”Biće krvi” Amerikanca Andersona je sjajan film, rađen u duhu prisutnog trenda u Holivudu na temu preispitivanja moralno etičkih stranputica pohlepe i profita. U fokusu je novokomponovani naftni tajkun iz američke zabiti, sa početka prošlog veka, koga izvrsno i upečatljivo tumači Danijel Dej Luis.
Dosta opravdane pažnje izazvao je crnobeli film “Moj Vinipeg” Kanađanina Gaja Madina u kome sjajno igra Izabela Roselini, data u vidu intimne vizije svog rodnog grada, Vinipega i frustrirajućih iskustava sa majkom. Ovim filmom je otvoren ovogodišnji program “Foruma”.
 

Pop-zvezda Madona na 58. Berlinalu

U ZNAKU GLAMURA.
Ako je suditi već po prvim utiscima onda će ovogodišnje Berlinale, ako ostavimo po strani rezultate samih filmova, koji su do sada izuzetno skromni, biti poprište glamura svetskih zvezda muzike i filma.
U potrazi za podrškom velikih sponzora i medija, očigledno da se direktor Diter Koslik svesrdno potrudio da nekadašnju političko-ideološku programsku verziju, radikalno ublaži uz neke casne uzuzetke poput, žestoke ”Elitne jedinice” Brazilca Žozea Padile i nemilosrdnog dokumentarca Amerikanca Erola Morisa “Standardna operativna procedura” i otvori ka super spektaklu i glamuru holivudskih i evropskih zvezdi.
Već na dodeli nagrada Zlatne kamere, uoči svečanog otvaranja, uz muzički šou Kajli Minog, nagrade su primili legendarni rok pevač Čak Beri, kultni glumac Robert de Niro i lepa Hilari Svonk. Bila je to upečatljiva najava za pravu medijsku histeriju koju su na otvaranju izazvali nadasve šarmantni članovi kultne grupe Rolinstounsa, koji su poput “cunamija” protutnjali festivalom u društvu sa Oskarovcem Martinom Skorsezeom, koji je o njima snimio fantastican poludokumentarni film “Neka svetlost sine”. U sličnom duhu veliku pažnju probudio je i boravak kralja Bolivuda Sah Ruh Kana.
Nastup Danijela Dej Luisa u sjajnom filmu Andersona “Biće krvi”, uz njegove komentare politički intonirane na račun nedavnih izjava Arhibiskupa iz Kantaberija, dodatno je podgrejao medijsku atmosferu. Pored Luisa koji je potvrdio da je jedan od glavnih konkurenata za najbolju mušku ulogu na predstojećem Oskaru, tu su i neke druge veličine Forest Viteker, Ben Kinzli, kao i sve zapaženija zvezda Erik Bana.
Za razliku od muškaraca, filmske lepotice su na slatkim mukama jer pored podrške filmovima u kojima tumače vodeće uloge, brinu šta da odenu na crvenom tepihu Berlinala, što je ujedno i “generalka” pred skorašnju dodelu Oskara.
Uz podršku lepe nemačke manekenke Franciske Knupe u igru su se uključili i domaći modni dizajneri Volfgang Jop, Rena Lange i drugi a glavnu reč vode od Valentina koji se nedavno lično povukao, Šanel, Nina Riči i tako dalje. Tako Engleskinja Tilda Svinton, nominovana za epizodu u “Majkl Klejtonu” ovde dolazi sa “Julijom” Francuza Erika Zonke i nosi kreaciju dvojca Viktor i Rolf šarmantna Španjolka Penelopa Kruz čiji film “Elegija” Baskijke Izabel Kohet izabrala je haljinu Marceze, kojom je izazvala opštu pažnju prisutnih obožavalaca i medija.
Dosta uzbuđenja u najavi donose i mlade zvezde filma “Ostale Bolen devojke” debitanta Engleza Dzastina Cesvika, Skarlet Johanson i Natali Portman. Johansonova dolazi u Berlin posle svoje javne podrške demokratskom kandidatu Baraku Obami a što se tiče Portmanove videćemo kakva iznenađenja sprema. Naravno, sa njima u društvu biće i renomirana Kristin Skot Tomas koja ima nekoliko filmova na programu ove godine.
Šlag na čitav glamur svakako će dati i nova holivudska zvezda, nedavno udata, Katrin Hajgl sa filmom “27 haljina za venčanje” i čuvena uvek nepredvidljiva mega zvezda muzike i filma, Madona, koja ovde debituje kao filmski reditelj, sa ostvarenjem “Prljavština i mudrost”.
Glamur očigledno dominira umetnošću kao što poslovno filmsko tržište dominira nad čitavim festivalom.
 

Kadar iz filma "Biće krvi" Pola Tomasa Andersona

ZAMOR MATERIJALA.
Festival u Berlinu se ubrzano približava svome kraju i postaje sve očiglednije da su se mnoga očekivanja izjalovila. Osim glamura velikih zvezda, nekih posebnih, prijatnih iznenađenja što se filmova tiče gotovo da nema, sve se odvija rutinski i monotono a jedinstven zaključak većine prisutnih je da će ovo biti jedno od slabijih izdanja ove manifestacije poslednjih nekoliko godina.
Brojni marketinški stručnjaci i njihovi promotori, okupljeni uglavnom, oko prodajne izložbe na Martin Gropijusu, imaju ozbiljnih teškoća, kako na osnovu postojeće ponude filmova, da stvore neko novo “carevo odelo” jer ”car (glavni program) je go“ i nikakva medijska alhemija ne može da sakrije njegovu nagotu.
Programska injekcija u vidu filmova moćne američke industrije u konkurenciji i van nje, doneli su spektakl, što se ispalatilo u slučaju dokumentarca Martina Skorsezea “Neka svetlost sine” o Rolingstounsima na otvaranju a takođe i sa sjajnim filmom Pola Tomasa Andersona “Biće krvi” u tumačenju Danijela Dej Luisa, do sada, najboljim na festivalu. Ali ostali filmovi, poput ”Noćnih bašti” Demijana Harisa sa novom mladom zvezdom Gilijan Jakobsovom na temu pedofilije, droge i trgovine ljudima ili “Svici u basti” Denisa Lija, brutalna psihološka studija o porodici i odrastanju, povratak Džulije Roberts uz Danijela Defoa su uglavnom podbacili.
Ništa bolje sreće nije bilo ni sa nekim evropskim rediteljima na privremenom radu u Americi, kao što je filmofilski pogled Francuza Erika Zonke, na “Gloriju” Kazavetesa, u vidu “Julije” sa Tildom Svinton u inače predugom i “prenatrpanom” filmu, kao i Baskijke Izabel Koizet sa “Elegijom” rađenom prema noveli Filipa Rota na temu lepotice i zveri, kroz odnos mlade studentkinje (Penelopa Kruz) i njenog profesora (Ben Kinzli). I pored dobrih namera oba filma su razočarala.
U prilično osiromašenu ponudu, pored minimalističke, vizuelno atraktivne priče “Jezero Taho” Meksikanca, debitanta Fernanda Eimbekea, nešto malo ”radosti” doneli su i filmovi poznatih reditelja, Madžida Madžidija, Džoni Tua i Majkla Lija, prepoznatljivog rukopisa, mada ne na nivou nekih njihovih ranijih filmova.”Pesma vrabaca” Iranca Madžidija govori u karakteristicnom ambijentu o moralnom padu i putu ka iskupljenju u izvrsnom tumačenju Reze Nazija. ”Vrabac” (u žargonu ime za džeparoše u Hong Kongu) Kineza Tua na efektan vizuelan način prati avanture svojih junaka a “Sreći se posrećilo” Engleza Lija je humorna priča o blentavoj učiteljici Popi (igra je sjajno Sali Hokins) koja pleni svojim šarmom i svakojakim ludostima.
Mada nisu doneli neka značajna osveženja na planu svojih umetničkih rešenja, filmovi poput ”Elitne jedinice” Brazilca, debitanta Žozea Padile rađen u žestokom, polu-dokumentarnom izrazu u kontekstu poput Maireljesovog “Božjeg grada”, na temu brazilskih policijskih specijalaca kao i dugometražni dokumentarni film “Standardna operativna procedura” renomiranog Amerikanca Erola Morisa o mračnim tajnama ispitivanja zatvorenika u Abu Graibu u Bagdadu, uneli su dosta adrenalina u inače umrtvljene festivalske tokove. Njihove političke konotacije svakako su obradovale, predsedavajuceg žirija proslavljenog Kostu Gavrasa, čiji je citav opus bio u znaku sličnih traganja.
Jedini srpski film, novije produkcije, koji se našao na festivalskom programu ako izuzmemo prikazivanje Žilnikovog kratkog filma iz 1975. “Inventar-Mecstrase 11” bilo je debitantsko ostvarenje Stefana Arsenijevića “Ljubav i drugi zločini”. Svoju oporu priču o ljubavi, razočarenju i potrazi za srećom negde drugde, smeštenu u jednom danu u već karakterističnom za beogradsku filmsku školu, novobeogradskom ambijentu, Stefan Arsenijević u nešto mekšem i usporenijem ritmu, od svojih kolega, dosta vešto uz neka nepotrebna ponavljanja vodio ka predvidljivom kraju uz podršku sjajne glumačke ekipe na čelu sa Anicom Dobrom i Vukom Kostićem do Feđe Stojanovića i Milene Dravić.
 

José Padilha reditelj pobedničkog filma "Elitna jedinica" (Tropa de Elite)

Na marginama 58.Filmskog festivala u Berlinu
ISTINE I LAŽI.
Programom dominirala prosečnost. Brutalni prizori iz sveta u kome živimo. Dokumentarno praćenje tokova beščašća.

Ovogodisnji 58. Filmski festival u Berlinu ostace upamćen po programu kojim je dominirala prosečnost, kako debitanata, onih koji dolaze a i nekih starih renomiranih imena koji su bili ispod svojih ranijih ostvarenja.
Festival je pokušao da fingira postojeće programsko stanje, insistiranjem na pratećim poslovnim aktivnostima u Martin Gropiusu, holivudskom glamuru crvenog tepiha i lažnoj atmosferi razdraganosti pod motom “zaigrajmo rok”. To se samo delimično isplatilo jer je biznis i spoljašnja forma, uglavnom, razbucala samu filmsku manifestaciju. A mada je bilo filmova na temu muzike i zvezda roka, osnovni moto nije proradio osim u slučaju “Neka svetlost sine” Martina Skorsezea o kultnom ansamblu Rolingstounsima uz njihovo prisustvo na samom otvaranju.
Da ništa ne prođe bez paradoksa u prvi plan čitave manifestacije došla je na kraju zahvaljujuci odlukama glavnog žirija predvođenog legendarnim Kostom Gavranextsom, upravo, politička komponenta nekih od prikazanih filmova, nekada prepoznatljive matrice ove manifestacije, koja je inače bila u pokušaju svesnog izbegavanja od strane direktora Ditera Koslika ove godine.
Mračan ali sjajni film, “Biće krvi” Pola Tomasa Andersona, u znaku unutrašnjeg demontiranja mita o američkom liberalnom kapitalizmu oličenog beskrupuloznim gaženjem po drugim ljudima u trci za profitom i bogatstvom, rađen prema motivima Apton Sinklerove novele “Nafta!” iz 1927. godine, bio je upečatljiv uvod u gotovo dokumentarno praćenje tokova bečšašća sveta u kome živimo. Uzdignuta na globalni nivo ova ideološka potka utkana u osnove politike prema drugima najmoćnije nacije u svetu, oličena u zaštiti svojih sebičnih interesa daje kobne rezultate u vidu stvaranja novog “neonacizma” u zemljama Trećeg sveta, čije posledice, na žalost, svi osećamo.
Dobitnik “Zlatnog medveda” brazilski film “Elitna jedinica” debitanta Žozea Padilje, svojom pričom o korumpiranoj, beskrupuloznoj policiji i nasilnim bandama u favelama, upravo je pravi rezultat takvog stanja svesti, film koji je podelio sve prisutne. Reč je o brutalno, realističnom, poludokumentarnom pristupu razotkrivanja mehanizma kako država od policije, pod uticajem spoljnih instruktora, stvara ili korumpirane ljude ili nekontrolisane nasilnike. Film je u Berlin stigao kao veliki brazilski hit koji je videlo više miliona ljudi i gotovo realistično prati operaciju ”raščišćavanja” opasnih favela neposredno pred posetu pape Vojtile 1997. godine. Padilja tvrdi da je svaka scena zasnovana na istinitim događajima jer je, po njegovim rečima, specijalan odred policije bio dobio naredbu da “uklone gamad” kako bi “papa mogao mirno da spava”! Mnoge je to koštalo života na surov način, kako ovaj film pokazuje. Dok su neki prisutni u Berlinu, naročito Amerikanci, zamerali filmu da je reč o fašističkom filmu, koji slavi brutalnost policije od čega se Padilja branio navodima da je upravo desnica i policija u Brazilu tražila njegovo zabranjivanje, drugi su u njemu videli surovo suočavanje sa “istinama i lažima” Latinske Amerike, koju još od sedamdesetih godina ovakvim “eskadronima smrti” u znaku elitnih jedinica, uz pomoć velikog brata i njegovih instruktora, zaveli neonacistički ”teror” pod plaštom odbrane “demokratije” u raznim zemljama .
Puno značenje ove teze došlo je do dokumentarne potvrde u filmu “Standardna operativna procedura” Amerikanca Erola Morisa, prvom ikada prikazanom u zvaničnoj konkurenciji dokumentarca u Berlinu, koji je dobio i specijalnu nagradu žirija. Erol Moris sa već ranije afirmisao svojim dokumentarnim filmovima a posebnu pažnju na sličnu tematsku problematiku već je uspešno sproveo u svom filmu “Magle rata” iz 2003. godine rađenom prema memoarima ministra rata američke administracije MakNamare iz vremena Vijetnama. U svom najnovijem filmu Erol Moris je otišao i korak dalje, poput Vinterbotomovog igranog filma “Gvantanamo”, u fokus je uzeo najnoviju avanturu američke administracije rat u Iraku i tragične rezultate tretmana zatvorenika od strane svojih tamničara u zatvoru Abu Graib kod Bagdada, čije su skandalozne fotografije šokirale svet. Za razliku od “Magli rata” u kojima se Moris fokusirao na idejne nosioce “ratnih strahota”, ovde u “Standardnoj operativnoj proceduri” prati one sitne izvršioce zločinačkog poduhvata,mlade često neškolovane, besposlene ljude, kojima je dolazak u Irak često prvo putovanje van Amerike. Ti nesrećnici koji su došli u Irak kao “oslobodioci” na tragu nepostojećih uređaja za masovno uništavanje, pretvaraju se u monstrume koji se u dokolici zabavljaju oblačeći zatvorenike u ženske haljine, skidajući ih gole i sve to slikajući digitalnim kamerama, što je dospelo u svet a sve ostalo je istorija!
Za razliku od Majkla Mora ili sličnih radova na dokumentarnim osnovama, Morisov film
svoju žestoku kritiku ponašanja svojih sunarodnika daje upravo u svedenoj dokumentarnoj formi, bez preterane naracije, gde je sve dato kroz slike i prizore samog bestijalnog rituala. Tu nema pardona, ”neonacistička” potka ponižavanja svojih žrtava je jasna a film ukazuje da tragovi ovog zločina vode u same vrhove vojske i sistema Amerike čiji je instrument bila i sama generalica Dženis Karpinski pod čijom je upravo bio i zatvor Abu Graib.
Ovaj krug “istina i laži” sveta u kome živimo, zaokružio je na kraju film “Katin” Poljaka Andžeja Vajde, prikazan van konkurencije, koji na njemu svojstven intiman, umetnički način govori dosada neispričanu priču o zločinu u Drugom svetskom ratu, kada je pobijeno 20.000 poljskih oficira, koji ni Staljin nije uspeo da sakrije.
 

Andžej Vajda, reditelj filma "Katin"

Post festum 58.Filmskog festivala u Berlinu
TRULENJE ISTORIJE.
Istina o zločinu u Katinskoj šumi skrivana od javnosti preko pola veka. Veoma ličan i testamentaran film Andžeja Vajde.

Igrom sudbine dramatično suočavanje sa istinom o nezapamćenom zločinu, likvidiranju više od 22 000 oficira i intelektualaca Poljske, u Katinskoj šumi na početku Drugog svetkog rata, tajnom skrivanom od sveta i poljske javnosti, preko pola veka, došlo je upravo ovde u Berlinu, gde je sve davno i počelo paktom između Hitlera i Staljina.
Film proslavljenog poljskog reditelja Andžeja Vajde “Katin” prikazan, van konkurencije, na samom kraju ovogodišnjeg 58.Filmskog festivala u Berlinu probudio je mnoga bolna sećanja i otvorio mnoge još nezarasle rane, postavljajući mnoga dramatična pitanja, ne samo Nemcima i Rusima na čijem je “savezništvu” i kasnijem neprijateljstvu, stvorena čitava Katinska drama,nego i Poljacima, koji su predugo ovu” tajnu” skrivali sami od sebe ali i svim ostalim ljudima u turbulentnim vremenima sadašnjice.
Reč je o univerzalnoj, upečatljivoj, elegičnoj retrospektivi trulenja istorije, epskih konotacija, realizovanoj kroz sudbinu žena, koje su po Vajdi, bile istinske posredne žrtve, njegove osnovne priče o Katinskoj šumi, gde je u proleće 1940. godine pobijena, od strane Sovjeta, intelektualna i oficirska elita Poljske.Ta mračna tajna, koju do kraja, nije uspeo da sakrije ni Staljin, bila je skrivana od poljske javnosti godinama posle Drugog svetskog rata, i bila pripisivana brojnim nacističkim odmazdama da bi tek krajem1989.godine Gorbačov priznao upletenost NKVD-ea u ove zlocine a 1992. godine predstavnik Jeljcina konačno predao Lehu Valensi dugo skrivanu dokumentaciju.
Dramaturšku osnovu filma čini novela “Postmortem” poljskog pisca Andžeja Malarčika čije delo poput, romana iz našeg konteksta srpskog književnika Žarka Komanina (“Gospod nad vojskama” i “Ako te zaboravim moj oče”) kroz intimnu ispovest otrže od zaborava neke bolne lične i nacionalne sudbinske drame. Kako kaže sam Vajda “Katin je deo moje lične biografije jer je moj otac Jakub bio kapetan poljske vojske koji se nikada nije vratio kući. Ovo je zapravo priča o mojoj majci, takodje, katinskoj žrtvi, koja je, poput, mnogih drugih žena, godinama živela u bolu, nadi i očekivanju povratka mog oca.”
Vajdin “Katin” je, pre svega, film koji otrže od zaborava istine o ličnim tragedijama i samom zločinu. Istina o ovom zločinu dugo je u komunističkoj Poljskoj bila skrivana od javnosti. Zvanična verzija bila je da je to delo nacista u jesen 1941. godine, dok se u stvarnosti sve dogodilo u proleće 1940. godine kada je na snazi još bio pakt izmedju Hitlera i Staljina. ”Katin” je ne samo najličnije, gotovo, testamentarno delo Vajde, nego ujedno i verovatno poslednje delo takozvane poljske filmske škole, kojoj je ovaj autor pripadao i doneo brojna priznanja. Vajda uz pomoć i dokumentarne građe u kontekstu katinskog masakra govori o užasu, neizvesnosti i strahu kroz koji prolaze porodice žrtava.
U tom smislu Vajda sam kaže “ Katin je moj najličniji film, jer to je mesto gde sam izgubio svog oca Jakuba, ubijenog od Sovjeta. Lično sam i svedok beznadežne potrage moje majke za ocem i njenog otkrića istine o njegovoj sudbini. Ova laž dotiče mnoge ljude, mnoge porodice i njihove živote. Užasni zločin je na sceni, ali zapravo nije glavni predmet mog filma, nego nešto drugo, osećanje koje je ujedinilo sve ljude u njihovoj mržnji, ljubavi, iščekivanju i nadi...”
Neke od scena filma su svakako antologijske i njihova metaforičnost, dotiče svakog, a tiču se i nekih fundamentalnih pitanja naše sopstvene stvarnosti. Primer, poput, sudara na mostu talasa izbeglica pred invazijom nacista s jedne strane i sovjeta sa druge strane ili antologijska scena u razrušenom ruskom pravoslavnom manastiru, gde zatočenim svojim oficirima, poljski general umiruje strasti i ne traži od njih da se uludo bore, nego da prežive jer “bez njih neće biti slobodne Poljske”!
Vajdin “Katin” je i u Berlinu izazvao dosta rasprava. Oni koji su doveli do Katina su se sukobili oko tumačenja filma. Nemci su zamerali filmu da poistovećuje nemačku naciju, sada poljsku evropsku braću sa nacističkim režimom, dok su Rusi smatrali da je film “antiruski” i da sovjetske okupatore pokazuje ružnije od nacističkih. Obe strane ovim povodom nisu bile u pravu jer se Vajda bavi ljudskim sudbinama u tragičnim vremenima a ne tumačenjima sa političkim predznakom.
U čitavoj gužvi i pred same Poljake koji su u velikom broju videli ovaj film, preko nekoliko miliona gledalaca u Poljskoj, Vajda postavlja provokativno i delikatno pitanje: Kako je moguće tako dugo skrivati istinu od samih sebe? To pitanje nacionalnog egzorcizma uklapa se i neka slična neprijatna pitanja nedavne rasprave u Poljskoj vođene povodom knjige “Strah” Tomasa Grosa povodom antisemitizma u Poljskoj posle Drugog svetkog rata, koja je naišla na osudu Katoličke crkve i mnogih liberalnih intelektualaca, čime se krug preispitivanja sopstvene savesti još ne iscrpljuje.

                                                       Borislav Anđelić