Nekada su nas druge muke morile pred početak FEST-a. Osnovna, kako doći do ulaznica koje su, tih ranih sedamdesetih prošlog veka, vredele pravo bogatstvo, a redovi ispred blagajni, biletarnica ako baš hoćete, pretili su da izazovu zastoj sve frekventnijeg saobraćaja u centru Beograda. Tapkarošima (zanimanje nepoznato generacijama rođenim osamdesetih godina) je naglo skakao društveni status, a džepovi su im bili osetno puniji. Bilo pa prošlo, reći će nepopravljivi nostalgičar, iako će bezdušna statistika izbaciti podatak da poslednjih nekoliko festivala prati gotovo po osamdesetak hiljada gledalaca.
Ali, tapkaroša, istini za volju, odavno nema. Kao surogat te nekada lepe predfestovske atmosfere, poslednjih godina dobili smo javna prepucavanja oko toga kakav nam je najveći filmski festival koja, po pravilu, kao da je to najvažnije, započinju licitiranjem ko će biti gosti predstojećeg FEST-a.
Uprošćeno i prepričano svojim rečima, organizatori FEST-a se trude da obezbede ono što mogu od glamuroznih gostiju a oponenti su sigurni da bi to oni bolje uradili. Ili su već radili, pa bi mogli opet. Ako je to uopšte važno, mislim da su gosti FEST-a poslednjih godina, posebno oni koji otvaraju ili zatvaraju festival, značajna imena koja mogu da služe na čast ovoj manifestaciji. Imena veća od stvarnog statusa koji FEST ima u nomenklaturi međunarodnih filmskih festivala. Oponenti mogu da se slože sa ovim ali i da odmah istaknu argument: Da, ali oni za to dobiju pozamašan honorar. To im je samo još jedna tezga, kako bi se po naški reklo.
Ostavlajući po strani našu lokalpatriotsku i nostalgičnu vezanost za FEST ili, svejedno, neprimerenu zajedljivost onih koji bi to «uradili bolje», zaista može da bude postavljeno legitimno pitanje: Znaju li te velike svetske filmske zvezde gde dolaze, odnosno koliko znaju znaju i kakav značaj pridaju FEST-u. Sudeći prema njegovom rejtingu u ovom delu Evrope, da ne širimo dalje, odgovor ne mora nužno da bude pozitivan. Ali, ako su slobodni, za neku verovatno ne malu paru, što da ne. Posao je posao. To šta nama znači FEST njih i ne mora baš da bude briga. U tom kontekstu, neka mi bude oprošteno, možda i grešim, bio sam ubeđen da je veliku glumicu Hanu Šigulu, koje je pre nekoliko godina otvorila ovu manifestaciju, neuporedivo više zanimao njen performans u Jugoslovenskom dramskom pozorištu dan posle otvaranja, nego sama ceremonija, za nju samo još jednog u nizu festivala.
 

Kadar iz filma "Taksista"

Ali, situacija je takva i to, verovatno, nije slučaj samo sa FEST-om već i sa gomilom sličnih filmskih festivala u svetu, koji se iz petnih žila trude da naprave što više glamura. To košta i ne podrazumeva da filmske zvezde dele radost glede iste manifestacije sa ubogim meštanima balkanskih i ostalih vukojebina, što dotične uboge meštane, naravno, iritira.
Zbog toga, na prostorima gde je ove zime obavezna registracija, često potežemo isti argument – E, moj ti, kako je to nekada bilo! Pa krenemo, iz rukava: kako je Robert de Niro spavao kod nekog Nišlije, kako debeli Kopola nije mogao da nađe odgovarajuću veličinu košulje u beogradskim prodavnicama, kako je Špile štipao za dupe Đinu Lolobriđidu, kako je Kirk Daglas šamarao rođenu ženu u Klubu književnika ili kako smo prezime tada nepoznate Sisi Spejsek izgovarali kao Spaček... Sve se, obično, završi rečenicom: «Nikad više onakvi gosti». I, biće da je ona tačna. Najmanje iz dva razloga. Prvi, ova zemlja, tj. ono što je ostalo od nje, odavno više ništa ne znači u svetu, te je tu zlu sudbinu podelio i njen najznačjniji filmski festival, radeći povremeno i sam na tome, lutajući u koncepciji, nemajući do skoro takmičarski deo programa, bivajući poligon za politička prepucavanja i namirivanja... Moglo bi se tome još dodavati.
S druge strane, toliko smo, protokom godina, mistifikovali te prve FEST-ove i njihove goste, da bilo koja sadašnja zvezda koju bi, ne daj bože, priveli u Beograd, ne može nadmašiti njihov sjaj. U prilog tome, zar onomad na FEST-u nisu bili Folker Šlendorf, Katrin Denev, Vim Venders ili pomenuta Hana Šigula, a ovog februara stižu, između ostalih, Ralf Fajns i Jerži Skolimovski. Tja, ništa naročito, prokomentarisaće mnogi nostalgičar ili, svejedno, zluradi pretendent na mesto u Savetu festivala.
Da bi se revnosni čitalac opustio, treba pomenuti i apokrifnu priču po kojoj je, u vreme najezde velikih imena na prve FEST-ove, voljeni drug Tito pošto – poto hteo da se okiti Nobelovom nagradom. Tu pare nisu žaljene, pa se našlo nešto site i za dovlačenje najsjajnijih filmskih zvezda. Čedi je, takođe neprovereno, Nobel izmakao za jedan glas, bilo je 3:2 (dakle, stativa), ali ostali su snimci gostiju FEST-a kao sećanje na «bolju prošlost» i materijal za priče slične ovoj...
O svemu ovome valja porazmisliti pre nego se, u zimske dane, neodmereni prihvate pera i počnu da seciraju FEST. A onda, prijatnog li, priželjkivanog (i već viđenog) obrta, stići će im ponuda za mesto u Savetu ili već za neku drugu, u našem filmskom svetu, visoko kotiranu funkciju i zajedljivu zluradost zameniće neargumentovana blagoglagoljivost ... Tu reči zastaju u grlu.

Naučite jezik, s pravom naivno opominje, sasvim drugim povodom, G.P.
 

Milan Nikodijević

                                                    FIPRESCI SRBIJA POST FESTUM
 

Borislav Anđelić: IZMEĐU NIČEGA I NEČEGA. Pored, već viđenog dokumentarca “Maradona” Emira Kusturice, na FEST-u su premijerno prikazana, tri debitantska ostvarenja najnovije srpske produkcije.To je za svaku pohvalu, jer time ova manifestacija, poput, sličnih u svetu, populariše domaću kinematografiju. “Zona mrtvih” Milana Konjevića i Milana Todorovića je prvi dugometražni srpski zombie film. U filmu rađenom u znaku nepretencioznog repertoarskog izdanja, u kome ima brojnih filmofilskih omaža žanru, dosta vešto uklopljenih u lokalni kolorit, reč je o invaziji zombija u Pančevu..
Dinko Tucaković: SODOMA I PONEŠTO GOMORE. Najveća metafora, koja je na okrutan način demonstrirala da je jedno poglavlje FEST-a zauvek zatvoreno je, smrt njegovog osnivača, filmskog kritičara Milutina Čolića, usred festivala. Jer FEST kakvog je osmislio njegov dugogodišnji ’spiritum movens’, dešava se u jednom drugačijem trenutku, u novom mileniju, u jednom novom i odrpanom Beogradu, devastiranom ratovima i političkim mahinacijama. Zato je teško govoriti o FEST-u kao festivalu, već više kao spomeniku ili recidivu, jer su promene neprimetne, program i dalje ziheraški, ono što je već overeno nagradama velikih festivala..