To je koncept samog festivala i po tome je on posebno prepoznatljiv i jedinstven među hiljadama drugih širom sveta a kad jedan festival uspeva da već decenijama zadrži svoju originalnost onda i nagrade koje dodeljuje uvek imaju posebnu težinu i značaj.

Ovogodišnje 56. izdanje opravdalo je sva očekivanja brojne nemačke publike i više od hiljadu gostiju, filmskih profesionalaca iz celog sveta. I više od toga. Pored prikazanih trideset filmova u dva programa (glavni takmičarski i program „međunarodna otkrića“) od kojih je većina imala međunarodnu ili evropsku premijeru, u fokusu je ove godine bio novi kineski film. Dugogodišnji direktor festivala Mihajl Kec mudro je odabrao devet mladih kineskih filmskih autora pokušavši da na taj način evropskoj publici predstavi jednu potpuno novu generaciju kineskih reditelja. I bez sumnje, bio je to najefektniji deo festivalskog programa. Tako je kineski „Novi talas“ silovito i iznenada zapljusnuo mirne obale predivnih reka Rajne i Nekar. Kineski film „Park“ (Gong yuan) mlade rediteljke Jin Ličuan osvojio je FIPRESCI nagradu žirija kritike (autor ovog teksta bio je član petočlanog međunarodnog žirija). Kao i kompletan program kineskih filmova „Park“ predstavlja posebno otkriće festivala. Prezicnom i inteligentnom rediteljskom formom Jin Ličuan razdvaja i povezuje dve kineske generacije kroz odnos oca i kćerke. Maova Kina koja je već odavno deo prošlosti zauvek nestaje pred naletima tehnologije i novih modernih civilizacijskih shvatanja. Ogromni generacijski jaz izgleda kao nepremostiv a stara i nova generacija Kineza su kao dva potpuno nezavisna sveta, ipak jedan obližnji park slavi život u punoj snazi povezujući ta dva sveta onom primarnom ljudskom emocijom koja je zajednička i vanvremenska. Skoro savršenom stilskom čistotom, izvanrednom fotografijom i konzistentnom filmskom pričom „Park“ uvodi prosečnog evropskog gledaoca u jedan za njega potpuno novi svet predstavljajući ljudsku emociju kao univerzalnu i razumljivu svim svetovima.
Iz australijske produkcije ali iz autentičnog, kineskog ugla videli smo i jedan potpuno novi i drukčiji pogled na legendarni kineski „dugi marš“. 28-godišnja kineska novinarka Eli Zen Jing u filmu „Dugi marš“ (Feet Unbound) otkriva nove istorijske detalje o čuvenom Maovom „dugom maršu“ kad je 20.000 vojnika (od kojih je bilo oko 2.000 žena) između 1934. i 1937. godine marširalo 12.500 kilometara kroz jedanaest kineskih provincija.
 

Nagrađeni autori 56. festivala autorskog filma u Manhajmu i Hajdelbergu

Još nekoliko novih kineskih filmova zaslužilo je da se pomenu. Pre svih, verovatno i najbolji film festivala „Zapadni put balvana“ (Xigandao) Li Jiksiana ali iz ne-takmičarskog programa „međunarodna otkrića“ jedan je od najboljih dokaza da nam sa Istoka upravo dolaze neke potpuno nove filmske forme koje povezuju najbolje evropske filmske tekovine sa pečatom originalnog i izvornog kineskog pristupa umetnosti i životnoj filozofiji. U filmu Li Jiksiana jasno se prepoznaje uticaj nekih od najboljih evropskih reditelja poput Bergmana i Tarkovskog i jedna poptuno nova filmska poetika ne-tipična za kineski film. Kroz odnos dva brata i mlade devojke koja dolazi iz Pekinga u jednu udaljenu kinesku „nedođiju“ na zapadu zemlje vidimo još jedan autarhičan svet koji živi za sebe sa svojim pravilima daleko od ostatka civilizacije. Još jedno kinesko ostvarenje „Slučaj” (Xiang zi) rediteljke Vang Fen, nije ostavilo ravnodušnim gledaoce festivala jer je reč o najboljoj žanrovskoj mešavini trilera i melodrame kakvo dosad nismo videli iz sve veće kineske filmske produkcije koja je prošle godine (2006) proizvela skromnih 120 novih filmskih naslova. Ipak jedan neverovatan ali proveren podatak glasi da je ove 2007. godine, koja još uvek traje, do ovog trenutka u Kini proizvedeno oko 400 novih filmova. Imajući u vidu ovaj podatak kao i program novih filmova prikazanih u Manhajmu i Hajdelbergu, nema sumnje da je reč o jednom „novom filmskom talasu“ o kome će se tek pisati i diskutovati. Iako ovaj talas mladih kineskih autora ipak po značaju ne treba porediti sa onim čuvenim francuskim „novim talasom“ ili italijanskim „neorealizmom“ koji su pomerili granice filma u celini, ne treba zaboraviti da su upravo na ovom festivalu ne tako davno promovisane i otkrivane mnoge kinematografije. Pa, iako je reč o veoma staroj i značajnoj kao što je kineska ovi mladi i novi kineski autori boljeg mesta za svoju promociju od ovog festivala nisu mogli dobiti. Potpuno zasluženo i za poštovanje.
 

Kadar iz filma "Kremen" Alekseja Mizgireva

Na kraju, treba pomenuti da je glavnu festivalsku nagradu osvojio norveški film „Miruš“ (Blodsband) Mariusa Holsta gde veoma zapaženu ulogu majke albanskog dečaka sa Kosova koji odlazi u Norvešku u potrazi za ocem, ima naša poznata glumica Mirjana Karanović. Vrlo uglednu nagradu „Fasbinder“ dobio je ruski reditelj Aleksej Mizgirev za film „Kremen“ (Kremen) čija uzbudljiva priča o mladom Rusu, koji iz unutrašnjosti sa svojim čvrstim, moralnim principima dolazi u veliku Moskvu, na čijim ulicama vlada kriminal i blud, pomalo podseća na čuveni film „Taksista“ Martina Skorsezea. Istina, možda glavni junak Anton (Jevgenij Antropov) nije u rangu Roberta de Nira ali je i njegova uloga svakako za pamćenje.

I kad se crta podvuče od sjajnog programa preko savršene organizacije do veoma prijatne i srdačne festivalske atmosfere bio je to još jedan od onih festivala koji služe za primer. Pa, iako je to festival broj 2 u Nemačkoj, po značaju posle Berlinala, kako Nemci često vole da kažu, on je svoje jedinstveno mesto u porodici najboljih svetskih festivala odavno izborio a to je dokazao i ovog puta.

                                                       Saša Janković