Nakon prošlogodišnjeg odličnog debitantskog ostvarenja Miroslava Momčilovića “Sedam i po” videli smo još jedan dobar novi srpski film. Iako treba istaći da između porodične drame i trilera ovaj film ostaje nedefinisan ne postoji nijedan bitan filmski razlog da se on žanrovski mora odrediti. Osim jednog, da je to jedan vrlo smeli pokušaj novog žanrovskog iskoraka u srpskom filmu. Poznato je da je takvih pokušaja bilo i pre ali ovog puta su se sve kockice poklopile. Dobar scenario Srđana Koljevića, odlična glumačka podela i perfektna režija Srdana Golubovića bili su garant uspeha ovog filma u onom umetničkom smislu dok će uspeh u srpskim bioskopima zavisiti od nekih drugih ne-filmskih faktora. Nebojša Glogovac u ulozi “balkanskog Raskoljnikova današnjice” na momente potpuno osvaja gledaoca podsećajući na svoj raskošni glumački talenat. Sve u svemu za sam FEST otvaranje jednim ovakvim filmom bio je događaj bez presedana a za novi srpski film vrlo značajno.
 

Dobitnik Oskara za najbolji strani film i Feliksa za najbolji evropski film u 2006-oj godini “Život drugih”(Das Leben der Anderen) debitanta Florijana Henkela fon Donersmarka (Florian Henckel von Donnersmarck) takođe je jedan od najznačajnijih događaja FEST-a i pored toga što pogrešnom procenom organizatora premijerno nije prikazan u velikoj dvorani Sava Centra od 3.700 mesta već u maloj Dvorani kulturnog centra od 400 mesta. Eto i to se događa ali je sigurno najbolji film ovogodišnjeg FEST-a na sreću otkupljen i već se prikazuje u beogradskim bioskopima. Ovaj debitantski rad mladog nemačkog reditelja snimljen je u vrhunskoj produkciji. Vredi pomenuti i uloge briljantnih Sebastijana Koha (Sebastian Koch) i Ulriha Mihea (Ulrich Mühe). Ova gorka ljudska priča o slobodoumnom piscu scenaristi u nesrećnim vremenima vladavine Štazija sredinom osamdesetih godina u Istočnoj Nemačkoj uverava nas u besmisao života u totalitarnim režimima. Posle osvajanja evropskih feliksa i američkog oskara nema sumnje da će Donersmark ostati da radi u Holivudu. Šteta za evropski film, ipak dobro za Holivud i biće to još jedna potvrda da zakon tržišta i novca nema granica.

Sebastijan Koch i Martina Gedeck u filmu "Život drugih" Posebna tematska celina na FEST-u “Nemačko putovanje“ prijatno je iznenadila kvalitetom i svežinom produkcije pa nije ni čudo što je nemački film obeležio proteklu evropsku filmsku godinu. Još jedan nemački film “Kuća uspavanih lepotica” (Das Haus der schlafenden Schönen) reditelja i glavnog glumca Vadima Glovne(Vadim Glowna), koji je bio i gost FEST-a, propituje želju za mladalačkim i nevinim u duši jednog starca dok “Slobodna volja”(Der Freie Wille) Matijasa Glasnera (Matthias Glasner) ispituje skrivene dubine neslobodne i napaćene ljudske duše.

Poslednji film Roberta Altmana “Radijski šou“ (A Prairie Home Companion) dokazuje da je ovaj veliki reditelj ostao na svom nivou čak i svojim testamentarnim filmom vinuvši se tako u legendu iako je to i za života bio. Novi film britanca Stivena Frirsa (Stephen Frears) “Kraljica” (The Queen) potpuno je zasenila oskarovka Helen Miren (Helen Mirren) u ulozi Kraljice Elizabete II. Gledajući Helen Miren imate nepogrešiv utisak da je reč o nekom snimku prave Kraljice Elizabete i šteta je što i uloga premijera Tonija Blera (Michael Sheen) nije bila uverljivija. Meksikanac Alehandro Gonzales Injaritu (Alejandro González Iñárritu) na “privremenom” radu u Holivudu u filmu “Vavilon” (Babel) plete i povezuje tri priče na tri kraja sveta. Da je moguće uspešno povezati San Dijego, Maroko i Tokio pokazuje novi Injarituov film. U fokusu su Bred Pit, Kejt Blanšet i Gael Garsija Bernal dok nas dramaturgija “Vavilona” pomalo podseća na prethodni Injarituov film “21 gram” sa Šon Penom ili čak i na njegov prvi meksički film “Pasji život”, ipak nema sumnje da pečat originalnosti ne nedostaje pa svejedno ni ovaj film ne treba propustiti. Dok jedni odlaze u Holivud drugi se vraćaju (!?). Veličanstveni povratak holandskog reditelja Pola Verhuvena (Paul Verhoeven) iz Holivuda možda je ozbiljna prekretnica u njegovom radu. Posle mnogo komercijalnih holivudskih filmova Verhuven je snimio film na holandskom jeziku “Crna knjiga” (Zwartboek) , po motivima istinite priče iz Drugog Svetskog rata. Pored odlične priče otkrovenje ovog filma je mlada holandska glumica Keris van Hojten (Carice van Houten) kao i još jedna briljantna uloga poznatog nemačkog glumca Sebastijana Koha. Verhuvenova “Crna knjiga” razbija predrasude i stereotipe o dobrim Jevrejima i lošim Nemcima i na probu stavlja običnog čoveka koji je uvek dobar ili loš bez nacionalnog i rasnog predznaka. “Gojine utvare” (Goya's Ghosts) Miloša Formana još jedan je važan događaj minulog FEST-a! I to je verovatno dosad najbolji Formanov američki film, snimljen po istoimenom romanu koji je rezultat zajedničkog poduhvata reditelja Formana i istaknutog francuskog scenariste Žan-Klod Karijera. Sva kompleksnost obrađivanja ove teme mogla je biti sama po sebi veliki izazov samo za jednog velikog reditelja, kakav je Forman. Smeštena u Madridu u vreme poslednjih trzaja “španske katoličke inkvizicije” i dolaska “francuske buržoaske revolucije” ispričana je kroz prizmu tri neverovatna lika. Stelan Skarsgor (Stellan Skarsgård) u ulozi najvećeg španskog slikara Franciska Goje, Havijer Bardem (Javier Bardem) kao kontroverzni sveštenik Lorenco i nesrećna devojka Ines koju igra prelepa Natali Portman (Natalie Portman) svojim vrhunskim ulogama svedoče o jednom vremenu iz ugla ljudi koji su deo nekog drugog sveta. Sve što je Forman želeo da pokaže uspeo je kroz ove tri figure svojim izvanrednim dramaturškim stilom i jasno prepoznatljivim filmskim jezikom.

U okviru programske celine “fantAzija” prikazan je i film Klinta Istvuda (Clint Eastwood) “Pisma sa Ivo Džime” (Letters from Iwo Jima). Iako je film na japanskom jeziku i u japansko-američkoj kooprodukciji nije sasvim jasno zašto se ovaj film našao u kontekstu filmova iz Azije kad je to prepoznatljivi rediteljski rukopis Klinta Istvuda, snimljen u isto vreme kad i “Zastave naših očeva” (Flags of Our Fathers)i na istu temu samo iz japanskog ugla. Ovaj film je svakako trebalo prikazati u velikoj dvorani Sava Centra i to iste večeri kad i “Zastave naših očeva”. Snimiti dva filma iste godine, na istom mestu, na istu temu iz ugla pobednika i iz ugla poraženog to može samo veliki reditelj kakav je Klint Istvud. Vremešni Klint je zaista kao vino, što je stariji sve je bolji. Film iz američkog ugla rasvetljava ulogu i značaj američke propagande tokom Drugog svetskog rata dok film iz japanskog ugla pokazuje japanski, vojnički fanatizam. I u jednoj i u drugoj priči on nalazi žrtve obične vojnike. Običnog japanskog vojnika koji ne razume slepi fanatizam jer ima voljenu ženu i dete koje još nije video i običnog američkog vojnika koji se plaši smrti i ne razume značaj propagandnih poruka rata.

Ken Vatanabe kao japanski general                          u filmu "Pisma sa Ivo Džime" Japanski general koga igra Ken Vatanabe (Ken Watanabe) je zaljubljen u Ameriku i američki način života ali on verno služi svojoj otadžbini. Indijanac u regularnoj američkoj vojsci želi da prihvati Ameriku kao svoju ali ona njega ne želi. Sudbine ovih i drugih likova u vihoru krvavog rata fenomenalno su prikazane u svetlu važnih događaja kao što je pad japanskog ostrva Ivo Džima. Šezdeset godina kasnije na istom ostrvu emocije i sećanja na rat i čuvenu bitku od 40 dana su vrlo slične i za jednog Japanca ali i jednog Amerikanca i ne treba ih razdvajati. Filmovi Klinta Istvuda iz ugla pobednika i poraženog nose istu poruku i u tom kontekstu oni mogu biti i jedan film iz dva dela. Potpuno genijalno, hrabro i originalno ili u prevodu: Klint Istvud!

Prošlogodišnji venecijanski pobednik, kineski reditelj Đa Žangke (Zhang Ke Jia) filmom “Mrtva priroda” (Sanxia haoren) verovatno nije ispunio očekivanja srpskih kritičara i beogradske publike. I možda ovo i nije najbolji film Žangkea ali je nagrada u Veneciji svakako više posveta njegovom minulom radu. “Mrtva priroda” je film o ljubavi i potrazi izgubljenih duša u starom Fengđeu, gradu koji nestaje pod vodom odakle kineske vlasti raseljuju preko 5 miliona ljudi da bi napravili branu dugačku 600 km. Jedan rudar dolazi u Fengđe da bi pronašao ženu koja je otišla od njega pre 16 godina i da bi video svoju ćerku. Jedna žena u Fengđeu traži muža kojeg nije videla 2 godine. U Fengđeu sve nestaje, stotine kilometara zemlje, kulture i istorije ostaće pod vodom, ipak jedna ljubav će se ponovo roditi dok će druga zauvek nestati. Na istu temu i na istom mestu Žangke je snimio i dokumentarni film “Istok”(Dong) prateći poznatog slikara Sjao-Donga koji slika u mrtvom gradu Fengđeu i živom tropskom gradu Bangkoku i u tome nalazi puno toga zajedničkog. Kao pokušaj retrospektive prikazan je u Kinoteci njegov prvi film “Džeparoš”(Xiao Wu), kojim se Žangke proslavio, ipak izostao je njegov najbolji film “Neznana zadovoljstva”(Ren xiao yao) koji je kod nas pre par godina na FEST-u videlo vrlo malo ljudi. Njegovi filmovi ne spadaju kategoriji “zabranjenih” što bi mu sigurno u našoj sredini podiglo rejting ali su teme kojima se bavi više nego aktuelne, pre svih to je ljubav u svetu beznađa i tranzicije, tema koja je vrlo bliska i našem i kineskom društvu.
Azijska kinematografija je poslednjih petnaestak godina u neverovatnom usponu pa je naslov celine “fantAzija” zaista opravdan mada se tu pre svega misli na korejski film koji ima najbolju godišnju produkciju i svake godine barem jedno ili dva remek dela. Novi film kineskog reditelja Čena Kajgea (Kaige Chen) “Zakletva”(Wu ji) potvrdio je njegov rafinirani ukus i nadmašio kostimirane bajke njegovog zemljaka Žang Jimoua. Nažalost, FEST nije prikazao novi film Žang Jimoua(Yimou Zhang) “The Curse of Golden Flower”(Man cheng jin dai huang jin jia) a “Zakletvu“ smo videli sa izvesnim zakašnjenjem od skoro 2 godine ali bolje ikad nego nikad. Nadajmo se da na ovaj novi Jimouov film Beograd neće čekati čak ni do sledećeg FEST-a. Prvi put u poslednjih desetak godina viđen je i jedan indonežanski film “Opera Java” (Opera Jawa) Garina Nugroha (Garin Nugroho). Ova nekad vrlo plodna kinematografija ponudila je nešto zaista novo. Nekadašnji protagonisti opere o princu Rami, njegovoj prelepoj ženi Sitem i zlog kralja Ravana, postaju žrtve sudbine likova. Priča o ljubavnom trouglu između Siti (igra je prelepa Artika Sari Devi), njenog muža Setio i mesara Ludira, bogataša koji vlada selom, završava se tragično. Jedan od tri korejska filma na FEST-u “U vožnji sa ljubavnikom moje žene”(Ane-eui aein-eul mannada) Kim Tai-Sika (Tai-sik Kim) pleni svojom originalnošću, “bunjuelovskim” prizorima i nadrealnim humorom. Prava je šteta što ovaj film kod nas nije otkupljen makar za dvd tržište.

Od blagih razočarenja na FEST-u treba pomenuti “Mariju Antoanetu (Marie Antoinette)“ koju igra provokativna Kirsten Danst u filmu Sofije Kopole kao i novi film Larsa fon Trira “Šef nad šefovima” (Direktøren for det hele) a najveće je svakako još jedan “kontroverzni” film Mela Gibsona “Apokalipto”(Apocalypto). Iako je poznato da je Gibson opterećen nasiljem i istorijskim temama to je film od koga se mnogo više očekivalo. Tako će Gibsonov rediteljski limit zasad ostati “Hrabro srce” a svi ostali radovi u senci istog. Još jedan reditelj je razoračao, Španac Pedro Alomodovar odavno je ostao bez ideja. Od filma “Sve o mojoj majci” iz 1999. godine on se blago rečeno ponavlja i “vrti u krug” pa bi mu jedna kreativna rediteljska pauza dobro došla. Ipak, ono što ga motiviše da stalno pravi “iste” filmove je svakako pregršt evropskih nagrada koje je dobio i za svoj novi film “Vrati se” (Volver) u kojem je njegova miljenica i muza Penelope Kruz  sve više holivudska a sve manje evropska glumica. Uostalom kome to zapravo smeta osim samom evropskom filmu koji je uvek bio više autorski a manje komercijalni ali vremena se menjaju i mi u njima.
Ostvarenja koja su manje više ispunila očekivanja krtitike i publike su filmovi Finca Akija Kaurismakija, Britanca Majkla Vinterbotoma i Italijana Nanija Moretija. Manje više da ali daleko od svojih najboljih radova. Završetak Kaurismakijeve trilogije (“Nevreme nadolazi”, “Čovek bez prošlosti”) filmom “Svetla u sumraku”(Laitakaupungin valot) još jedna je priča o gubitnicima modernog društva, o ljudima s društvene margine u Finskoj danas ali primenjivo i na samu Evropsku Uniju. Surovo “doba recesije” je vreme gde su “slabi i iskreni" margina samo zato što su rođeni takvi i što ne žele da promene svoje “proleterske i anahrone” poglede na svet koji diktira način njihovih malih života. Majklu Vintebotomu (Michael Winterbottom, Mat Whitecross - co-director) uspelo je da na filmskom platnu delimično prenese osećanja nevinih zatočenika američkog zatvora Gvantanamo. “Put u Gvantanamo” (The Road to Guantanamo) je igrano-dokumentarističke strukture a glavni protagonisti su tri prava zatvorenika, britanski državljani koji su nevini proveli tri godine života u nehumanim uslovima kao ratni zarobljenici samo zato što su uhvaćeni u Avganistanu u vreme američkog napada. Njihova krivica nije dokazana ali ni nevinost većini gledaoca da su baš “skroz čisti”. Zaista je teško poverovati da su bili samo “turisti na prvoj liniji fronta” ali kad dokaza nema ni za CIA ni za Scotland Yard, ko smo mi da sumnjamo u to? No, izgleda da smo i mi nevine žrtve propagande pa zato i nismo u stanju da u to poverujemo ili je možda njihova priča prilično naivna, prosudite sami? Čak ni jedan od protagoniste filma Rizvan Ahmed koji je bio i gost FEST-a možda nije ostavio utisak “nevinog” ali to je već slobodna procena svakog od nas. Nani Moreti pokušao je da napravi film o Berluskoniju “Kajman” (il Caimano) ali mu je to samo delimično uspelo ostalo je filmografija i čuveni poklič “idemo dalje”..