naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | kontakt

 


 

 



S
AŠA RADOJEVIĆ: "FASCINACIJA I STRANO TELO".
In memoriam SONJA SAVIĆ (1961-2008).

 



 

Go To   FIPRESCI    
The International Federation
of Film Critics
Official site

Filmovi i festivali iz ugla profesionalnih kritičara


Da nije bilo Sonje Savić u Srbiji nikada ne bi postojala glumica i rediteljka sa tako kompleksnim opusom. Veština, nijanse, šifre i poruke koje je pokazivala u filmovima u kojima je igrala i koje je pravila u nešto više od tri decenije ostaju kao jedinstveno svedočanstvo o lepoti, izrazitoj individualnosti i bolu zbog propasti generacijskog monolita. Odgovarajući breoj tekstova o glumi Sonje Savić verovatno nikada neće biti napisan. Glumci u Srbiji fizički nas napuštaju kao simboli mentalitetskih osobenosti i mitomanije ili naprosto prebrzo potonu u zaborav. Zanemaruje se njihova suština identitetska specifičnost koja se ne narušava nanosom preuzimanja tuđih likova. Naprotiv. Najistaknutiji glumci svojom individualnošću obuhvataju široki kulturološki okvir; oni su reprezenti tihog narodnog otpora prema establišmentu.

Bez njih je, dakle, teško identifikovati strategije suprotstavljanja institucionalizovanim dogmama. Breme bolnog razdvajanja od socijalističkog sistema, koje predugo traje, ikonički najupečatljivije obeležila je upravo Sonja Savić. I kao fascinacija mladića i kao strano telo koje ostaje nedokučivo uobičajenom načinumišljenja, ona se kretala i govorila po svoj šifrarniku.



Sonja Savić


Za ovu priliku, kada se prisećamo šta je sve značila njena filmska pojava, zadržaću se samo na nekoliko slika koje su zabeležene u ostvarenjima važnim za njenu karijeru. Miša Radivojević dao joj je prvu veliku šansu u filmu „Živeti kao sav normalan svet“. U jednoj ljubavnoj sceni njen partner (kog igra Svetislav Goncić), oličenje neprilagođenosti, predlaže joj da žive na selu. Sonja mu odgovara nizom pitanja koja potpuno razgrađuju logocentrični sistem u čijem središtu je muškarac i njegova neutaživa želja za narcisoidnošću.

U filmu „Una“, na primer, službenike DB-a interesuje šta radi njen otac, ambasador. Sonjin ironičan osmeh dok odgovara - „Šta bi radio u diplomatiji“ - aludira na špijunažu i ukazuje da je ona znala tajnu duboke korumpiranosti očeva koji su se skrivali iza tobožnje humanosti socijalističkog društva.

Godine 1992. u „Uvodu u drugi život“ koji je kao i gorepomenute filmove režirao Miloš Radivojević, Sonja ima scenu dostojnu vizuelnosti flamanskih slikara. Kao u nekakvom performansu, ona, sa belim turbanom na glavi, pripija čašu sa vinom na svoje grudi. Sonja je tu raskošni film u filmu, autonomna celina koja prevazilazi uslovnosti porodice i zajednice, pa i same priče.

Pomeni dozvoljavaju da se bude ličan. Takav ću i biti. Na Sonju sam, kao koscenarista, bio upućen prilikom nastanka filma Milutina Petrovića „Jug jugoistok“. U tom filmu ona je glumila samu sebe, a u jednoj sceni i svoju majku. Pristala je na složen zadatak predočavanja intime i poigravanja sa predrasudama koje u javnosti postoje o njoj. U jednom od razgovora, neposredno pred snimanje tog filma, obećala je da će me, ako joj Slovenci daju honorar, odvesti na školjke. „Ko zna, možda nam se posreći i pronađemo bisere“, rekla je Sonja koja je osećanja i reči za pamćenje velikodušno darivala svakome ko je imao priliku da je vidi i čuje.

 

 


Saša Radojević
 

 

 

naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | arhiva | kontakt

 

 

© Copyright FIPRESCI Srbija  2006-08.  Sva prava zadrzana. Mail to WEBMASTER