naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | kontakt

 


 

 



Dinko Tucaković: OBRAČUN KOD O.K. KANA
Povodom fijaska filma “Snimanje (pucnjava) u Palermu“
Vima Vendersa na Kanskom festivalu (maj 2008)

 



 

Go To   FIPRESCI    
The International Federation
of Film Critics
Official site

Filmovi i festivali iz ugla profesionalnih kritičara


*Tekst je objavljen u nedeljniku "NIN".

Ernest Vilhelm Venders (1945) poznatiji kao Vim, predsednik Evropske akademije za film, i predesednik žirija nadolazećeg ’A’ festivala u Veneciji, kultni autor, amerikanofil i amerikanomrzitelj, fotograf, pesnik, rokenroler u srcu, doživeo je brutalan odstrel od kritike i onoga što može da se nazove publikom, na 61. Filmskom festivalu u Kanu, povodom prikazivanja poslednjeg ostvarenja ’Snimanje (pucnjava) u Palermu’. I kada nije bio pražen i shvažen od prosečnih bioskopskih gledalaca, Vim Venders, je bio pažen i mažen od kritkike i festivala, i na tom istom Kanu dobio je ’Zlatnu palmu’ za ’Pariz-Teksas’ (1984) a kao predsednik žirija otkrio je talenat i potencijal tada anonimnog Stivena Soderberga (’Seks, laži i video-trake’) a sada holivudskog mogula prvog reda.

 


Vim Venders

Ove godine on je bio na listi za odstrel, film mu je programiran za pretposlednji dan festivala, kopiju je završavao u poslednjem trenutku, a kritičarski noževi oštrili su se od prvog dana priželjkujući egzekuciju.
Sreo sam ga, egzaltiranog, nekoliko sati pre prve novinarske projekcije, koja se gotovo paralelno odigravala, sa onom glavnom. Rekao je: ’Verujem da sam napravio jedan od svojih najličnijih i najboljih filmova!’ Sa dugom kosom, prošaranom sedima, naočarima u šari riblje kosti, demodiranom smokingu, ruku pod ruku sa sadašnjom životnom pratiljom, Donatom, Poljakinjom i fotografkinjom, sa kojom deli sudbinu u novom milenijumu, odavao je utisak zadovoljnog i sigurnog čoveka, koji sve drži pod kontrolom.
Pomalo očekivano i autobiografski, glavni junak je fotograf Fin, isuviše neočekivana je odluka da ga igra Kampino. Uuuuhhh .... Ko je j.....i Kampino? Niko drugi , nego uz Ninu Hagen, najveća zvezda nemačke alternativne pank muzičke scene, lider grupe ’Mrtvi konji’, Vendersov sugrađanin iz Dizeldorfa rođen kao Andreas Frege 1952. ,u porodici od pedigrea čiji je deda bio visoki politički funkcioner, a majka Britanka, mali Kampino je bio predodređen za nešto veliko, ali njegovi naduvani baloni za razliku od onih 99 Nenih nikada nisu dobacili do svetske slave. Zaprepašćujuće frigidna harizma, buntovnika koji je prerastao u tetoviranog konformistu, opteretili su film junakom kojeg je teško voleti, još teže razumeti a ponajteže prihvatiti, zbog gotovo neverovatnog glumačkog diletantizma za nekog sa tako velikim scenskim iskustvom.
Ostatak filma je pravi filigranski rad. Mila Jovović koja u blagoslovenom stanju pozira u naučnofantastičnom okruženju, Lu Rid koji se pojavljuje da Kampinu objasni šta su to život i muzika u obliku digitalnog duha, spektakularne i iracionalne pejzaže ruiniranog Palerma i Sicilije, i poslovični Vendersov ’džuboks’ neverovatna selekcija muzike koja besomučno svira ispod svake slike, ...
Kada sam svojevremeno (1995) pravio intervju sa Mikelanđelom Antonionijem, tada potpuno gluvim, uz pomoć njegove kćerke, rekao mi je a mada je to apsurdno, da misli da je Venders potpuno pogrešno odabrao muziku za njihov zajednički film ’Pod oblacima’. A film je bio pokriven muzikom U2, Van Morisona, ... Ko je Vima oklevetao filmskom Betovenu, Antonioniju ? Mnogi su mu zamerili što je ’Lisabonsku priču’ (1994) posvetio tek preminulom Federiku Feliniju, i u kojem se kao epizodista sa zadatkom pojavljuje živahni stogodišnjak Manoel de Oliveira., koji verovali ili ne upravo završava jedan, i priprema još dva filma. Još se sećam zvižduka u istom starom dobrom Kanu, kada glavni junak pronalazi razglednicu sa natpisom ’Ćao Federiko’. Da li se to drznuo da se poredi sa genijem?
I tako Golgota Ernesta Vilhelma nije počela u toku samog filma, koji sasvim izvesno nije među njegovim najboljim, ali izvesno nije ni među najgorim a on je jedan od najvećih u prostorima sedme umetnosti, hteli to mnogi ili ne, nego sa prvim kadrovima odjavne špice. OK. Mnogi nisu poverovali u ljubavnu priču Kampina i takođe nisko energetske Đovane Mecođorno, kao ni pomalo pretenciozni traktat o životu i smrti, koji vode glavni junak i smrt koja se zove Frenk, kojeg(ju) igra Denis Hoper obrijane glave i obrva, a ime je omaž junak u kojeg je impersonirao u Kopolinoj ’Apokalipsi’ iz koje je pobegao glavom bez obzira u ’Prijtelja iz Amerike’ tada mladog i dobrog VV-a. One sekunde kada se na ekranu pojvio natpis da je film posvećen ’svetim kravama’ filmske umetnosti koji su nas napustili nekako baš u o u ovako sparnim i nepodnošljivim danima, prošle godine, Bergmanu i Antonioniju, započela je bura nezadovoljstva,
Najpre među kritičarima a iz pristojnosti zvižduci su bili umereniji na glavnoj festivalskoj projekciji. Šta se drznuo taj balavac od 63 godine sa starinama kao Ingmar i Mikelanđelo?


Kadar iz filma "Snimanje (pucnjava) u Palermu" Vima Vendersa

Dakle Venders je upao u klopku koju je godinama pripremala neprosvećena filmska kvazi elita za koju je sedma umetnost postala tek prateća gnjavaža uz modnu reviju na crvenom tepihu Kana. Oterajte gnjavatora koji voli i respektuje umetnost filma i pošaljite ’Kung fu Pandu’ da im rasturi j... .
Pišem ovo kao advokat na smrt optuženog na kojem će da se šilje bivše manekenke i heroji jagnjećih brigada, u zemlji gde filmski similakrum postaje verniji od istine, gde na festivalima ima između 12 000 i 55 000 gledalaca a u preostalih desetinu bioskopa oko 12 do 15 gledaalca. Ili bar tako (ne)odgovorni tvrde. O prodatim ulaznicima niko i ne govori. Sve je onako džentlmenski kao u vicu o Muji i englezima i pokeru. Znate ono kada Muju krenu karte kada sazna da ne mora baš svaki put da ih pokaže. Karte, naravno. U situaciji prazne budžetske kase evo Raja za finansijsku policiju u zemlji gde je PDV od nule veliki kao suvo zlato. Uništen nacionalni festival pretvoren u lošu predigru dobrog muzičkog festivala i nastavak u brdima u blizini prestolnice, i filozofija crvenog tepiha i provincijalni glamur uzimaju danak u generaciji filmskih posvećenika koja čeka u redu da se namire sve umorne sujete.
Vim Venders je jedan od nas koji film i koji ponosno u svojoj biografiji ističe da je pre neku godinu zatvorio FEST i da je imao dve fotografske izložbe u Beogradu, i Jugoslovenskoj kinoteci poklonio crtež krila anđela i pesmu u kojoj je tvrdio da se ’ neprocenjivo filmsko blago krije pod nebom Beograda’.
Sa aristokratskim mirom podneo je iživljivanje niščih duhom u Kanu, i najavio novi projekat krimić ’Miso supa’ koji će po romanu Riu Murkamija snimati u Tokiju s Vilemom Dafoom u glavnoj ulozi odmah posle festivala u Veneciji gde će biti arbitar za neke druge autore. Verujem pravedan i nežan.
Zato pozdravimo ’Snimanje u Palermu’ ne kao pucačinu nego kao vatromet filmske lucidnosti i filozofičnosti tamo gde joj možda mesto nije.
Kao član ovogodišnjeg žirija kritike u Kanu, u društvu više nego uglednih kolega pledirao sam da velikom majstoru odamo specijalno priznanje. Nagrada nije novčana tek parče papira. Osetio sam odijum i onu mučnu atmosferu i retoriku iz Skupštine Republike Srbije kada se razgovara o ključnim temama. Bio sam tek manje prezren nego sam autor Venders. Za obavezan tekst koji svaki član žirija mora da piše za sajt međunardodne federacije filmskih kritičara FIPRESCI izabrao sam da pišem o filmu ’Lola Montez’ Maksa Ofilsa, restauriranoj verziji prikazanoj na ovogodišnjem Kanu, koji je tačno pre pola veka na isti način bio pregažen od establišmenta, a sada se smatra jednim od najvećih filmova svih vremena.
Dajte još jednu šansu Ernestu Vilhelmu, rođenom u Dizeldorfu, koji se katarzično odrekao nacizma, postao amerikanofil a zatim amerikanofob, ali voli film i nebo iznad Berlina i Beograda. A sami razmislite ko i šta vam nudi kao sistem filmskih vrednosti. I da je vreme filmskih laža prošlo a da su došle neke dlakave paralaže. Jer ako volite film, volite i Forda i Bergmana i Antonionija,... I film. I EXIT je OK. I jagnjetina je OK. I crveni tepisi i domaći foliranti lažnog glamura su OK. Ali bioskop i film su bolji. Ajde da na fanatičan način Vendersa i njegovog junaka Fina pokušamo da ih spasemo od sigurne smrti. Jer teško je biti Fin!
 

 

Dinko Tucaković

 

 

naslovna | o nama | festivalski izveštaji | godišnje nagrade | članovi | tekstovi | arhiva | kontakt

 

 

© Copyright YU FIPRESCI Srbija  2006-08.  Sva prava zadrzana. Mail to WEBMASTER