"Autorski film" je pojam koji svaki gledalac tumači na svoj način. Za nekoga to je film koji ima jak autorski pečat, dakle, realizovan van sistema studija i uticaja producenta, za druge, to je film koji je namenjen probranoj publici i nema pretenzije da bude masovno gledan i prihvaćen, za treće je to sinonim za dosadan i preterano filozofski film. Pod autorskim filmom kod nas se podrazumeva mnogo toga, a u tu grupu se najčešće svrstavaju filmovi koji ne dolaze iz Holivuda, već iz manjih ili takozvanih nezavisnih kinematografija ili od autora koji su van industrijske filmske proizvodnje.
Karakteristika većine tih filmova je specifičan tretman teme, nekonvencionalnost u izrazu, slučajna ili namerna hermetičnost.

Već afirmisani reditelj Alehandro Injaritu ("Pasji život", "21 gram") je u svom najnovijem filmu "Vavilon" (Babel) pokušao da da svoj pogled na probleme komunikacije među ljudima. Tri na prvi pogled nepovezane priče, koje se dešavaju u Maroku, Meksiku i Japanu, na kraju povezuje jedan bezazlen događaj u kojem glavnu ulogu ima puška koju japanski turista poklanja svom marokanskom vodiču. Tematski gledano, Injaritu je imao mogućnost da film povedu u pravcu trilera, krimića ili avanture, ali se ipak opredelio za dramu, gde su svi ostali elementi u funkciji postizanja krajnjeg cilja koji se ogleda u rečenici posvete ispisanoj na kraju filma.
Pre svega, treba istaći Injarituov smisao za marketing; bez Breda Pita i Kejt Blančet, ovaj film nikada ne bi dostigao taj nivo popularnosti i svetskog uspeha. Iako su oni ostvarili uloge koje su definitivno dokazale (ako je i bilo sumnje) da se radi o sjajnim glumcima, mnogo upečatljivije i značajnije uloge ostvarile su Adriana Baraza i Rinko Kikuči, koje su opravdano za svoje uloge bile nominovane i za Oskara ove godine.
Odabirom naslova sa biblijskom referencom, Injaritu je svom filmu dao i dozu potrebne pretencioznosti, ali tu leži i mala zamka. Nerazumevanje među akterima filma nije uzrokovano nepoznavanjem jezika, njihovo nerazumevanje je suštinsko, civilizacijsko.
Svaka od isprepletanih priča ima svoju unutrašnju dinamiku, svoju različitu perspektivu i svoju malu tragediju. Iako je na prvi pogled sve prilagođeno američkom gledaocu i stub radnje predstavlja ranjavanje Amerikanke u Maroku, Injaritua zanimaju događaji koji se nalaze u pozadini. Čak iako ste tokom filma mogli da steknete drugačiji utisak, na kraju, kada vidite da je reditelj film posvetio svojoj deci, postaje jasno da su deca jedina važna tema koja muči Injaritua.

Tokijska priča govori o samohranom ocu i njegovoj gluvonemoj ćerki, koja pokušava da pronađe sebe u svetu koji joj je zastrašujući. Problem komunikacije je ovde prividno podveden pod njen hendikep, ali ona ne može da komunicira sa ljudima na mnogo dubljem nivou. Posle smrti majke, uz prezaposlenog oca, ona pokušava da pronađe odgovor u preteranoj ekstrovertnosti i promiskuitetu. Njen život je višestruko uništen, na granici suicida i bez perspektive.
Film je u svakom pogledu zanatski savršen, a Injaritu je uspeo da u potpunosti uhvati lokalni duh svih predela u kojima se radnja dešava. Scene iz Maroka daju upečatljive prizore pustinje i asketskog života, u njima preovlađuje samoća i brutalna priroda koja formira ljude. Ipak, Maroko postaje živ i histeričan u scenama kada se zapadni turisti suočavaju sa lokalnim stanovništvom, puni straha da se iza svakog lica krije terorista. Teza o nerazumevanju je ovde dovedena do ekstrema. Američki bračni par sa strahom i podozrenjem gleda u ljude oko sebe, bez želje da im poveruje, dovodeći sebe u stanje krajnjeg očajanja.

Reditelj Alehandro Injaritu i Gael Garsila Bernal

Meksiko, rodna zemlja reditelja, je prikazan baš kao i u većini savremenih meksičkih filmova, kao užurbana košnica, naizgled veselih ljudi, uz obilje šarenila i kiča, iza kojeg se krije prava drama, pritajeno ludilo, neobjašnjiva destruktivnost.
Tokio je veliki betonski mravinjak, obezličen, prikazan kroz perspektivu izgubljenih tinejdžera, uz ekstazi, alkohol i karaoke barove. Subjektivni kadrovi glavne junakinje su potpuno bez zvuka, jer ona doživljava svet samo vizuelno, a kada dođe pod uticaj droge, distorzija stvarnosti je potpuna. Njena mogućnost komunikacije je svedena na minimum i to je za nju i za samu i za publiku zastrašujuće.
Film "Vavilon" pruža mogućnost dvojakog tumačenja. Za publiku koja je navikla na redovni bioskopski repertoar i TV ponudu, ovo će da bude upečatljiv izlet u drugačiju filmsku stvarnost, "najbolji film svih vremena", dok će za one sklonije alternativnom izrazu ili naprosto, bolje upoznate sa modernim tokovima, ovo biti samo još jedan u nizu "autorskih filmova". Ukupan utisak je da se, pre svega, radi o izuzetno kompetentno realizovanom filmu, pomalo predugom i razvučenom, posebno u poslednjoj trećini, ali definitivno boljem od proseka, sa upečatljivom fotografijom i izuzetnim glumcima. Ovo je verovatno i znak definitivnog pomeranja Alehandra Injaritua prema mejnstrim produkciji, tako da će njegovi sledeći filmovi biti značajno drugačiji.

Danko Ješić

nkoda@eunet.rs