Istražujući odnos vlasti prema filmskoj umetnosti u bivšoj SFRJ doći ćemo do zaključka da smo mi našeg Čoveka od mramora, tj. sličnu temu o tužnoj sudbini socijalističkih udarnika, imali pet godina pre Vajdinog filma u delu Bate Čengića Slike iz života udarnika. Snimajući ovaj film samo godinu dana posle već bunkerisanog dela Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, dakle 1972.godine, Čengić je očigledno imao za povod život Alije Sirotanovića, heroja socijalističkog rada, našeg Stahanova ili Birkuta, i njegovu tužnu sudbinu koja, preko ideološki napravljenog uspona, ima eliptičnu završnicu tamo gde je sve i počelo – u bedi, nemaštini, blatu i jeftinoj rakiji.

Dvadeset godina pre nego se to zaista i dogodilo, Čengić u Slikama iz života udarnika anticipira mnoge potonje događaje, recimo nezadovoljstvo radnika i njihov predlog za organizovan odlazak pred Saveznu skupštunu, te je stoga film, bez pardona, bio etiketiran kao počitički nepodoban na nacionalnom festivalu u Puli, iako je slovio kao jedan od boljih filmova te 1972. godine. Kasnije je imao još jednu projekciju u beogradskom Domu omladine, a potom je stavljen u najdublji mrak bunkera, sve do 1988. godine kada je prikazan u okviru posebnog programa na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Tada je ustanovljeno da je poslednjih sto metara filma, baš onih koji govore o dilemi nezadovoljnih radnika da odu pred Saveznu skupštinu, potpuno uništeno.

Kakve je odjeke imao ovaj film u političkoj vrhuški najbolje se vidi iz stenograma sednice žirija Festivala u Puli, na kojoj su naši zaslužni filmski radnici i političari oštro napali ovo delo, i iz još zanimljivijeg zapisnika sa sednice tadašnjeg CK SK BiH u kome se kaže: » Ovim filmom se želi pokazati degradacija čoveka u procesu našeg socijalističkog razvitka, kao i bezperspektivnost i besmislenost socijalističkog življenja. (…) Bato Čengić u težnji da zadovolji »moderan« filmski izraz, neistinito prikazuje i kleveta borbu za socijalizam i nove vrednosti koje se u toj borbi stvaraju. (…) Upravo je u toku rasprava među sarajevskim filmskim radnicima-komunistima u kojoj treba da se utvrdi odgovornost komunista i samoupravnih organa čijom je odlukom omogućeno ovakvo filmsko 'stvaralaštvo’ za koje se odvajaju velika materijalna sredstva koja stvara radnička klasa.« Kako je rečeno, tako je i presuđeno. Bato Čengić nije snimio film sve do 1983. godine.

Na sličnom tragu su formulacije koje se mogu pronaći u knjizi Andžeja Vajde Film zvani želja u kojoj on citira poverljivi instruktivni materijal broj 18 Idejno vaspitnog odeljenja PURP-a, upućen cenzorskim komisijama u Poljskoj 16. jula 1975. godine, a koji se odnosi na njegov rad. »Vajdino filmsko i pozorišno stvaralaštvo, kao i intervjui koje daje, dopuštaju nam da utvrdimo kako on idejno i politički nije angažovan na našoj strani. On smatra da ima pravo da primenjuje meru humanizma i morala na sve probleme sveta i da mu, radi toga, nisu potrebni ni marksizam ni bilo koji drugi filozofsko-društveni sistem.«

U oba izneta slučaja politički scenario je, dabome, isti. Jasne su težnje države da kontroliše sve oblike duhovnog života, što nije odlika samo režima u zemljama bivšeg socijalističkog lagera, mada su tamo bile najeksplicitnije izražene. Sistem svuda i u svako vreme postavlja svoje tabue. Svako ko ih ne poštuje, a to važi, naravno, i za filmske umetnike, snosi posledice. Nekada blaže, počesto drastične, ali uvek se svodi na isto – dalji rad je znatno otežan ili potpuno onemogućen. A namere stvaralaca su često iskrene, pokadšto i pomalo idealističke. U tom kontekstu citiraću još jednom Vajdu: » Hteo sam da budem slobodan samo zato da bih mogao da se udubim u dušu svog društva i da izrazim nemire, njegove nade i iluzije. Državni mecena nije mogao da me zameni u tom zadatku.«

Tako kaže Vajda. Državne mecene uvek su htele a i dan danas pokušavaju da igraju takvu ulogu. Uvek je, takođe, bilo i biće zahvalnih reditelja za te prljave rabote. Ne samo filmske. Jer, film u ovoj priči, primećujete, i nije najvažniji.