Milinković, koji je i scenarista, opet se poslužio kombinovanjem narativnih tokova, imajući u vidu nekada popularni holivudski podžanr fantastične komedije „s one strane neba“ (Ernest Ljubič, Aleksander Hol, Bak Henri i Voren Biti, kao značajni predstavnici različitih razdoblja). Okosnicu, ipak čini crnohumorna krimi-komedija u čijem je središtu lik Ace Gandija, beskrupuloznog „krimosa“ čiji se „profesionalni“ i privatni život komplikuju nakon što na onaj svet pošalje Srpskog Eskobara. U medjuvremenu, marginalci Deki i Baki daju, iz fazona, čitulju pravom, dakle kolumbijskom Eskobaru (taj deo priče inspirisan je stvarnim dogadjajem od pre petnaest godina, čiji akteri i danas žive u Beogradu), a u Gandijev život ušeta tajanstvena lepotica Lela, u koje on zaljubljuje ne sluteći da je došlo vreme da okaje grehe iz detinjstva i mladosti. Milinkovićev scenario je dramaturški samo postavljen, sa elementima koji zahtevaju dalju razradu, što na nivou motivacije likova, što na nivou vođenja same priče. Potvrđuje se po ko zna koji put od devedesetih naovamo(bez želje da plediramo za povratak državnog modela kinematografije), da je, ukoliko producenti u našem filmu imaju dovoljno novca (a u ovom slučaju za Pink Film International se to slobodno može reći), oni će bez ikakve konsultacije sa iskusnim scenaristima i dramaturzima, okupiti ekipu, odabrati lokacije i odmah krenuti u realizaciju kao da je film zec koji će pobeći u šumu.
Milinkovićev film puno je obećavao baš zbog neobičnog žanrovskog spoja i pomalo bizarnog zapleta koji se, da sve bude čudnije i temelji na stvarnom dogadjaju, okupljena je glumačka ekipa sa nekadašnjeg yu prostora: Zijah Sokolović, Rene Bitorajac i po nama, otkriće Tamara Garbajs, mlada hrvatska glumica u ulozi Lele, ali sve je ostalo na nivou zamisli, prilično šematski postavljeno i stilski zbrkano; iako je Milinković i ranije potvrdio da je zanatski precizan reditelj, da dobro radi s glumcima, njemu je ovaj film jednostavno iskliznuo, tako da pomalo cinično deluje distributerska najava – „da ovakav film još niste videli“.
Primer Slobodana Šijana potvrđuje da „nebavljenje velikim temama“ (citat iz vremena pulske premijete DAVITELJA...,1984), u autorskom smislu može biti pogubno, kao i da (pod)žanrovske matrice u srpski film treba uvoditi postepeno i oprezno, da se ne bi dogodilo ono što se svojevremeno dogodilo i odličnom mladom reditelju Dejanu Zečeviću sa filmom MALA NOĆNA MUZIKA (2002), da snimi promašaj na kvadrat.