Ova berićetna akciona forma, magičnog producentskog dizajna Gaja Hendriksa Dijaza i velikih zvezda, poput, vremešnog Harisona Forda, sjajne Kejt Blanšet i dolazećeg mladog lava, Šaja Labufa, doduše, bila je žrtva prilično pohabane hladnoratovske matrice, scenarija Dejvida Kepa, u kome se, po ko zna koji put, odvija sukob izmedju zlih Sovjeta, predvođenih lepom Irinom, koju upečatljivo tumači Kejt Blanšet i dobronamernih Amerikanaca, večitih “spasilaca” sveta, na čelu sa Indijana Džonsom, koga igra već vremešni Harison Ford u društvu sa mladim junošom Matom (novo otkrivenim sinom Džonsa) u tumačenju Šaje Labufa, koga tvorci ovog brenda, očigledno, pripremaju za budućeg nosioca ove akcione “bajke”.
Radnja smeštena u pedesete godine, rokenrola, ali i mračne makartijeve potrage za “crvenim djavolima”, vodi starog dobrog Indijanu, koji puca bičem, mrzi zmije i obilazi svet sa šeširom na glavi, da u društvu sa Matom, koji poput, Marlon Branda, stiže na motociklu, krene u novu “avanturu”, potrage za kristalnom lobanjom Akatora sa željom da spasu svet i oslobode Matovu majku. Čitava realizacija projekta Stivena Spilberga trudila se, i u tome, uglavnom, uspela, zasnivajući se na daljoj nadgradnji osnovne strukture sage o Džonsu i samog karaktera vodećeg lika.
Mada, možda, nije sve ispalo kako su želeli, ili očekivali, Lukas i Spilberg, uz podršku Harisona Forda, montažera Mišela Kana i muziku Džona Vilijamsa, postigli su svoj osnovni cilj, ponovno oživljavanje kultnog brenda i uspešno animiranje publike širom sveta. U tom smislu, novi “Indijana Džons” je bio nešto između stare franšize i IT-ija, sa vanzemaljcima, spektakularnom eksplozijom atomske bombe, uz besomučne akcije po džungli na lijanama kojima bi i Tarzan skinuo kapu i adrenalinom ispunjene scene lomatanja raznim slapovima. A to je upravo ono što su brojni obožavaoci i očekivali.