Stiven Spilberg je poznat kao reditelj koji neprekidno uči i usavršava se. Svaki njegov film je na neki način bolji od prethodnog i to se uglavnom jasno vidi. Sve nove rediteljske i tehnološke postupke kojima u međuvremenu ovlada, Spilberg rado koristi u novim projektima. Većina gledalaca će u najnovijem Indijana Džonsu lako prepoznati mnogo elemenata iz prethodnih Spilberg-Lukas filmova: tu su, pre svega, prethodni nastavci Indija, "Ratovi zvezda", "E.T.", "Američki grafiti"... U tehničkom i zanatskom smislu, Spilberg neprekidno evoluira i verujem da ćemo od njega doživeti još mnoga prijatna iznenađenja u budućnosti.
U centru ovog (za sada) poslednjeg nastavka je ponovo drevna misterija, skrivena u hramu u nepristupačnoj džungli, ovoga puta obogaćena vanzemaljcima. Mešanje omiljenog Spilbergovog motiva u serijal o Indijana Džonsu deluje pomalo nategnuto, ali filmovi o slavnom arheologu i jesu totalna fikcija, pa je sa te strane teško bilo šta zameriti autorima.
U periodu između trećeg i četvrtog filma, pojavilo se dosta serija filmova koje su pretendovale da budu "novi Indijana", najuspešnija među njima je "Nacionalno blago" sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. Iako znatno slabiji od originalnih Indi filmova, oba "Blaga" su pokazala kako bi trebalo da izgleda avanturistički film koji se sviđa modernoj publici. U filmu "Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje" krug se potpuno zatvara - novi Indi liči na svoju uspešnu kopiju. U pojedinim scenama biste bez većih problema mogli da zamenite glavne glumce i publika verovatno ne bi mogla da bude sigurna koji od dva serijala gleda. Posebno je uočljivo da je završnica oba filma ("Nacionalno blago 2" i "Indi 4") veoma slična, junaci su, naizgled, bezizlazno zatočeni u podzemnim hramovima punim vode i drevnih blaga.

Kadar iz filma "Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje"

Očekivanja od ovog filma su bila velika, a možemo da kažemo da su uglavnom i ispunjena. Film nije predug, što je dobro i ima prilično zanimljivu, mada naivnu priču. Harison Ford se sa dosta šarma podsmeva svojim godinama, a specijalni efekti su savršeni. Ono što je primetno je da postoje izvesne "rupe" u scenariju, koje verovatno proizilaze iz činjenice da i sam Spilberg nije bio do kraja siguran da li će da radi ovaj film ili ne. Na par mesta je namerno ostavljen i nagoveštaj da bi mogao da se pojavi i Šon Koneri, a u jednom trenutku sve deluje kao šaljivi prekor ovog tvrdoglavog Škota koji je odbio da se vrati iz glumačke penzije. Pošto je u film uvedena i treća generacija Džonsovih, u liku Šaje Labofa, šteta je što se nije pojavio i Koneri, jer bi to onda pružilo priliku za nove gegove američkih Topalovića. Mladi Labof, iako u poslednje vreme veoma aktivan, ne deluje kao materijal za akcionog heroja, jer mu pre svega, nedostaje šarm, a realno i glumački kvaliteti. U medijima je počelo da se spekuliše da će Spilberg nastaviti serijal sa mladim Džonsom, ali to tek treba da se vidi.
Ostaje utisak da se ovaj film, više nego prethodni, obraća mladim gledaocima, njihovom ukusu i estetici, ali u klasičnom pakovanju. Iako brza i eksplozivna, akcija u ovom filmu nije ništa drugo nego klasičan holivudski kalambur, tako da kada Šaja Labof izvodi vratolomije na motociklu, to nije ništa drugo nego rutina koju su u filmove uveli Baster Kiton, Čarli Čaplin i njihova moderna inkarnacija, Džeki Čen.
Za sve kritičare koji tvrde da je ovaj film loš, da se pojedine stvari ponavljaju i da je zaplet "tanak", malo podsećanje da je izvor Indijana Džonsa u starim matine serijalima, odnosno u stripovima i avanturističkim romanima, gde se junak kreće iz avanture u avanturu, ostajući uvek isti, samo malo iskusniji. U tom smislu, poređenje sa prethodnim nastavcima je nezahvalno i nepotrebno, novi nastavci nemaju nameru da budu bolji od prethodnih, već da ispričaju novu epizodu priče o starim likovima.
Da biste bolje sagledali realni kvalitet ovog filma, razmislite o ovome: šta bi bilo da je ovo prvi i jedini film o Indijana Džonsu koji ste videli u životu? Verovatno biste rekli: Vau! Želim da vidim nastavak ovog filma!