Razmišljajući ovih dana o predloženom rasponu tema, bojao sam se sve vreme da ne upadnem u klopku preslišavanja o najnovijim pomeranjima na planu globalne medijske kulture. No i to će mi se posredno vratiti kad budemo pogledali kako se prožima medijska kultura sa našom svakodnevnom kulturom. Ako izbegnemo ovaj nalog, možemo se naći u lagodnoj ulozi sholastičkih mislilaca koji žive i nekom bezvazdušnom prostoru. A to nije prirodno i ne zahteva mnogo misaonog napora, osim onog što se u starinskim vremenima zvalo sitzfleish (iliti, sindrom ziheraških bubalica).
Iz onoga što se ovih dana događalo u maloj zmlji na brdovitom Balkanu, izdvajam tri slike koje zaslužuju da budu razmatrane iz kulturološkog ugla, pa ako zatreba i uz pomoć novih masmedijskih iskustava.
Slika prva: u jednom spskom gradiću uvređeni i poniženi muž je svoju golu ženu, vezanu, sproveo kroz glavnu ulicu. Unaokolo su stajali ljudi, mirno posmatrali šta se događa, neko je možda sadistički uživao a neko se u sebi zgražavao, ali niko nije, u kraju sa junačkom tradicijom prišao čoveku i rekao mu da prekine sa ludačkim ponašanjem. Za ovo naše okupljanje je zanimljiva i važna pojedinost da su neki od prolaznika sa trotoara povadili svoje mobilne telefone i načinili video zapis o ovom tragičnom hepeningu. Evo nove medijske tehnologije na delu: ima li suštinske razlike od onih dokumentarnih snimaka o sprovodu obespravljenog jevrejskog građanstva ka nekoj od „peći smrti“ i ovog novog beleženja nečije privatne nesreće na javnom prostoru? Odgovor se sam nameće. Nemojte pomisliti da imam nešto protiv nove medijske komponente u modernim tehnologijama, ali hoću da ukažem da u mnogim tačkama naših istraživanja moraju da nam se pridruže socijalni psiholozi, psihijatri, a i oni teoretičari koji novim masmedijskim otkrićima pristupaju kao novom katehizisu.
Slika druga: u Beogradu je održan festival sa lepim naslovom „Nova svetlost na dlanu“, što je zapravo bio festival kratkih formih na mobilnoj telefoniji. Ovoga trena ostavljam po strani marketinšku potporu sličnim zbivanjima koju daju moćni mobilni operateri. Oni, sa svog tržišnog stanovišta, imaju pravo da nekritički podstiču sve što će uterati velike prihode u njihovu kasu. Mene je zaintrigirala intonacija teorijskog manifesta u katalogu ovog festivala, gde se mesijanski obznanjuje da je reč o novom stvaralačkom modelu vizuelnog istraživanja. Hej, tek se počelo, a već se ulazi u istoriju! Okej, ovo ne boli, ali time se samo proširuje opasna iluzija da pojava filma na malom ekranu mobilnog aparata može da posluži kao novo medijsko proširenje recepcije filma u savremenoj kulturi. Olako smo već prenebregli štetu koju prikazivanje filma doživljava na tv-ekranu, pa makar bila reč o ekranu visoke rezolucije (gubljenje značaja okvira filmske slike, promene boja i odnosa svetlost-senka). I sada uglavnom mlađem svetu, koji je već izgubio (ili nikad nije ni stekao) predstavu zašto je filmu potrebno veliko platno u zamračenoj dvorani, nudimo lažnu iluziju da će slikom na mobilnom dobiti nešto što staje u red novih, relevantnih medijskih iskustava.
Slika treća: u srpskoj skupštini, koja je slika i prilika našeg cvilizacijskog i kulturnog osipanja, jedan od govornika je naveo nešto što je pročitao u novinama, a njemu je odgovorio drugi, slučajno sa zvučnom akademskom titulom (kako to u nas više ništa ne znači!), upravo ovako: „Svašta piše i na tarabama“. Naravno, u nas su se klasični mediji ponekad opasno približili tarabama, ali ovaj primer javnog diskursa paradigmatično povezuje ono što je ključno za svaku živu kulturu: sagledavanje složenih odnosa i međudejstava kulture ulice, modela takozvane visoke kulture i političke kulture. Ostanimo zasad na ovoj naznaci.

Pošto ovde pokušavamo da pokažemo ulaženje multimedija u našu kulturu, nije zgoreg podsetiti se da je reč o relativno novom fenomenu. Nove tehnologije komunikacije i novi mediji su još pre četrdesetak godina bili fenomeni „života na Marsu“. Već sama pojava televizije na ovim prostorima, sa živim prenosom slike 23. avgusta 1958. godine, dočekana je sa muklom nevericom i opštom zbunjenošću. A onda smo se navikli na televiziju koja se u nas tek 1971, pojavila sa bojom. Od tada i u nas počinje ono fantastično ubrzanje medijske istorije o kojem nas je obavestio Alvin Tofler u svojoj sjajnoj i nezaobilaznoj knjizi „Šok budućnosti“ (izdanje riječkog „Keršovanija“ iz 1975. godine). Tih godina do nas su stigle knjige Maršala MakLuana „Gutenbergova civilizacija“ i „Razumevanje medija“, kao i uputna studija Edgara Morena „Duh vremena“.
Od tada do danas mnoge korisne knjige, leksikoni i enciklopedije o novim medijima postali su bajato i nekorisno štivo. U jednom uglu moje biblioteke našao sam Larusov leksikon televizije, objavljen početkom sedamdesetih prošlog stoleća. Kao da je proteklo stotinu godina, ništa iz njega više nije primenljivo osim što ova knjiga ulazi, kao i mnoge druge, u red primera arheologije medijske svesti na planetarnim prostorima.
Kad je početkom devedesetih krenulo sve nizbrdo na prostorima naše nekadašnje zajednice, pojavila se izdavačka kuća Clio, koja je pod voćstvom Zorana Hamovića u fantastičnoj ediciji Multimedija objavila do danas tridesetak knjiga koje teorijski, multidisciplinarno i sa enciklopedijskim rasponom znanja obuhvataju nova istraživanja modernih medija i njihovih međuuticaja koje označavamo skupnim pojmom Multimedija. U godinama kad smo teško bili izolovani od civilizovanog sveta i kad je bilo nemoguće obezbediti univerzitetske udžbenike i teorijsku literaturu, knjige iz ove edicije su nam ponudile neophodnu osnovu za ulazak u nove oblasti teorijskog i kritičkog promišljanja o masovnim medijima i novim tehnološkim unapređenjima koja iz trena u tren menjaju ontološku i iskustvenu podlogu samih medija. Jer, kao što je davno naslutio Žan Pol Sartr, svaka nova tehnika stvaranja menja poetiku i metafiziku književnog iskaza, a to pogotovu važi za moderne medije. Bez ovog korpusa dragocenih knjiga ne bi bilo ni nastave na medijskim katedrama, ali ni širenja saznanja o novom svetu koji nadire svakog trena
Naša kultura i akademska svest o medijima su u teškom zaostatku za onim što se dogodilo i u nekim klasičnim medijima, pa i umetničkim oblastima koje su nešto nezavisnije od onoga o čemu sada govorimo. Pogledajmo šta se dogodilo u našoj kulturi i obrazovnom sistemu na svim nivoima, od osnovnog, srednjeg do univerzitetskog nivoa obrazovanja, sa filmom koji je ušao u treće stoleće. Pre tridesetak godina smo u našem izdanju dobili prvu „Istoriju filmske umetnosti“ nemačkih kritičara Ena Patalasa i Ulriha Gregora, prilično konvencionalan pregled svetskog filma, sve do pojave francuskog Novog talasa. Dugo je za naše obrazovne potrebe ovo bila jedina istorija-udžbenik, premda je od pojave Godara, Trifoa, Romera prošlo gotovo pola stoleća. Tek u nekoliko novijih godina dobili smo trotomnu „Istoriju filma“ (izdanje beogradskog Clia) poznatog američkog proučavaoca filma Dejvida Kuka, pouzdan i znalački pregled istorije filma na svim bitnijjim prostorima i u svim bitnijim dimenzijama. Time je nadoknađen veliki nedostatak, premda nam ne bi smetalo kad bi neko objavio još neku od autoritativnih istorija filma, iz pera Džeralda Masta, Dejvida Bordvela, Dejvida Robinsona ili Mišela Šiona.
Druga, tamnija strana recepčcije medija u našoj sredini jeste katastrofalan podatak da se o filmu, televiziji i novim vizuelnim medijima nije našlo ni „pet minuta“ u obrazovnim programima osnovnog, srednjeg i viskog školstva, ako, naravno, izuzmemo umetničke akademije. Isto važi za dragocenu oblast muzike. I onda se nemojmo čuditi da je nekoliko novijih naraštaja palo pod udarom video piraterije i da je za njih odlazak u klasični bioskop neka vrsta nepotrebnog kuluka. Tome je u dobroj meri doprinela naša zvanična kulturna politika koja je insituticiju bioskopske mreže olako poništila, tako da, osim nekoliko modernih multipleksa u glavnom gradu, bioskopi doživljavaju sudbinu trofejnog oružja. Što će reći, prodaja cele bioskopske mreže u glavnom gradu (14 bioskopa datih u bescenje) i gubitak bioskopa u nizu većih srpskih gradova prošli su, ako izuzmemo poneki kritički komentar, u mukloj tišini. Hoće li obloge u vidu saznanja o multimedijima moći da preskoče ovaj katastrofalni medijski gubitak?
Stara engleska poslovica koja kaže „Too poor for morality“ dobila je dubinsko ovaploćenje u slomu koji je na mnogim nivoima zahvatio našu zajednicu, od materijalnog, institucionalnog, do moralnog. Na desetak državnih i privatnih univerziteta postoje katedre za moderne medije, novinarstvo, nove tehnologije i čega sve ne, ali se iz mnogoljudnog sastava onih koji predaju na ovim obrazovnim ustanovama malo ko kritički oglasio kad je pre nekoliko godina stvoreno tobož nezavisno regulatorno telo koje se zove RRA (republička radiodifuzna agencija), u čijem sastavu sede „nezavisni“ ljudi koje je odredila trenutna vlast (flagrantni contradictio in adiecto), a za većinu ovih eksperata šira javnost nikada ranije nije čula.

Kapitalno delo Dejvida Kuka "Istorija filma I-III"

U času kad je medijska sfera u Evropi i svetu (naprednijm) unapređena digitalizovanom tehologijom, što će reći da je ponuđeno neograničeno polje frekventnog opsega, ova komisija, sa ogromnim ovlašćenjima, u stilu „nama niko ne može ništa, a mi možemo sve“, nastupila je sa restriktivnim metodama na kojima bi im pozavideli staljinistički modeli vladanja. Odmah se znalo, pošto je sa tim prvim zadatkom ova komisija i osnovana, da će nastradati jedna od najprofesionalnijih tv-kuća, BK Televizija, uz upad u kuću po modelima poreskih i policijskih plenilaca iz američkih komedija. I potom su podeljene frekvencije novim televizijama, tobož sa obrazloženim programskim stavkama i kapacitetima. A posle nekoliko godina, mi vidimo da od tih programa i profesionalizma nema ništa. Tu su španke i druge tv-serije, bajati filmovi, sportski prenosi (svaka im čast, jedino to na njima i gledam). Na njima, sem propagandnih poruka, nema nikakve sopstvene produkcije. I već je počelo prelivanje privatnog kapitala iz jedne TV u drugu, a zadužen čovek za kontakte sa javnošću pproslavio se posle kadrovske čistke na jednoj TV i promene programa koja se vidi iz aviona, kako tu nema izmena programa, a da se oni „ne mešaju u uređivačku politiku“. I, naravno, sada vidimo da odista imaju ovlašćenja veća od pape Benedikta XVI, i da im niko ne može ništa.
Ali, konfuzna intervencija ove RRA izazvala je pravu pustoš u uglednim radijskim kućama. Uz pritisak agencije nestala je dragocena Stereorama, tobož zbog nedostatka frekvencija, a sada se na toj frekvenciji baškari neka nevažna radio-stanica. Sličnim pozadinskim pritiskom nestao je Koncert Studija B (važan program klasične mzike), nestao je izvanredan autorski Program 94,9, pregled alternativnih muzičkih zbivanja u redakciji legendarnog Slobodana Konjovića.Sada je na toj frekvenciji udenut nekakav sportski program. Još jedno bravo za nezavisnu agenciju.
Ali besposleni pop i jariće krsti, tako da je ova agencija, sa ličnim prinadležnostima o kojima i ministri mogu samo da sanjaju nedavno izašla sa nečim što je valjalo shvatiti kao etički kodeks uređivanja tv-programa, sa preporukama kako prizore seksa i nasilja potisnuti u ponoćne sate. To u Evropi koja je zakoračila u treći milenij niko nije pokušao jer bi odmah bio ismejan. Čak i vatikanske komisije se kreću opreznije u ovoj oblasti. Od svega toga nije ostalo ništa, osim što je u neke progame utisnuta brojka koja bi valjalo da obeleži dozvoljenu starosnu granicu. Uverio sam se da je postignut obrnut učinak: kad nepunoletna deca vide da neki program nije za njih, nemoguće ih je izbaciti iz sobe. Uostalom, mnogi u svojim sobama imaju svoje tv-prijemnike. RRA valjda zamišlja da se tv-programi gledaju u Sbiji kraj jednog kućnog ognjišta, kao u prvobitnoj rodovskoj zajednici. Tužna zbrka na Balkanu!
Pominjem sve ovo, jer je to zasluživalo javnu i oštru debatu. Ali iz razgovora sa ljudima koji vode medije video sam da su mnogi pod pritiskom straha i zazora. Valjda osećaju šta sve može da ih snađe. Uostalom ako ste primetili sa kakvom su opreznošću vodeći ljudi iz javnog servisa lukavo zaobišli najskandaloznije odluke RRA, videćete da je nagon samoodržanja jači od kriitčkog razuma.
I ne samo oni. Tek tu i tamo, neki ljudi koji predaju o medijima su nešto natuknuli o radu RRA, obilazeći najflagrantnija nasilja i kršenja javnog razuma. Valjda je za podsticanje svesti o masmedijima neophodna i moralna legitimacija, a ne samo štreberko ovladavanje omeđenom obrazovnom teritorijom.
Kad je reč o najtradicionalnijem, štampanom mediju koji pokriva današnje novinarstvo, važno je delovanje svih onih koji se bave medijima, novim i tradicionalnim. Naše novinarstvo je početkom 90.ih doživelo temeljno survavanje i teško se sada izvlači na suvu obalu profesionalizma i javne odgovornosti. Pojava Aj-poda, bloga i MP3 formata je zanimljiva za teorijska razglabanja, ali bi bilo dobro povesti računa šta se događa sa našim novinarstvom, kako je moguće da imamo desetak katedara na kojima se predaje novinarstvo, sa kojih novi studenti izlaze zbunjeniji nego kad su ušli. Kako ćemo njih uvući u novu stvarnost koju preko noći naznačavaju i stvaraju masmediji? Slutite da tu nema lakog rešenja.

(Izlaganje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, decembra 2007)