Veliki komercijalni uspeh prvog dela, naveo je producente da možda i pre nego što su želeli uđu u nastavak, koji je doneo malo u pogledu radnje (beskrajno eksponiranje Doka Oka) i dosta u pogledu akcionih sekvenci. Treći deo je upravo ono što adaptacija Marvelovog stripa treba da donese. Radnja je dosta čvrsto bazirana na stripu, fizička sličnost glumaca sa likovima iz stripa je fascinantna, a Sem Rejmi sve drži pod kontrolom.
Već od samog početka vidimo da je Rejmi otišao korak dalje u razradi svog pretežno televizijskog tretmana adaptacije stripa. U špici na mah prepoznajemo kadrove iz prethodnih nastavaka, što nas u TV maniru upoznaje sa radnjom "prethodnih epizoda". U svojoj osnovi, strip o Spajdermenu je priča u nastavcima i kao takva mnogo zahvalnija kao predložak za TV seriju nego za bioskopski film. Tu prepreku je Rejmi iskusno prevazišao, strukturirajući film kao omnibus epizoda. Ostajući veran TV izrazu, on gotovo uvek zadržava linearno praćenje priče, a paralelne priče se ne preklapaju, već zajedno čine celinu. Dakle, umetničke ambicije su stavljene u stranu pred željom da se uradi kvalitetna adaptacija stripa. Ako ne želite da zadržite ono što je strip o Spajdermenu učinilo globalno popularnim, onda napišite originalni scenario i pravite autorske filmove. Rejmi je bio svestan toga i zato je zadržao kostur "naivnog" dijaloga koji je karakterističan za Marvelove oblačiće.
Glumci su, kao i u TV serijama, pokazali da im je potrebno malo vremena da se uhodaju, tako da je sada na tom planu sve sjajno funkcionisalo. Specijalni efekti su ovoga puta bili izuzetno dobri, što se posebno primećuje u scenama Spajdermenovog bacakanja sa zgrade na zgradu. Sada možete da osetiti i "težinu" maskirane figure, a ne plošnost papirnatog zmaja, kao recimo u prvom nastavku. Akcione sekvence su urađene maksimalno raskošno, metal, staklo, beton i automobili lete na sve strane, a očigledan je i povećan trud na polju koreografije borbe. Kada je koreografija u pitanju, imali smo prilike da vidimo i pravi omaž klasičnim mjuziklima, u kratkoj plesnoj sekvenci koju nam je priuštio Tobi Mekgvajer.

Svaki pravi tinejdžerski strip ima i svoje romantične i tugaljive scene, tako da je Rejmi i u tom smislu ostao veran originalu. Jedan od glavnih izvora frustracija Pitera Parkera je njegovo balansiranje između Meri Džejn i Gven Stejsi, a za to su postavljeni osnovi u ovom nastavku. Pretpostavljam da će u sledećim nastavcima ova dilema da se produbi.
Rejmi je uspeo, ne narušavajući strukturu naracije, da vešto preplete priče koje su u stripu bile rastegnute na desetine epizoda. Hari Ozborn, Sendmen, svemirski parazit koji zaposedne Spajdermenov kostim, ovde se sve dosta uspešno umeće u radnju i dosta uspešno razrešava, ostavljajući ipak mogućnost da se neki od tih likova pojavi i u sledećem nastavku.
U svemu tome, nije zanemarena ni Parkerova karijera fotografa, uz obavezni komični "ventil" kroz pojavljivanje legendarnog urednika "Dejli Bjugla" Džej Džone Džejmisona. Takođe, sada je više pažnje posvećeno i Parkerovom studentskom stanu, koji je u stanju raspadanja, a svoje vreme na ekranu je dobila i tetka Mej, veoma bitan lik Spajdermenove mitologije.
Poštujući maksimalno strip, Rejmi se opredelio za televizijsku upotrebu kamere, što sa sobom povlači i drugačiju upotrebu svetla, bržu montažu, malo pompezniju muziku i dosta krupnih planova lica i očiju aktera. Pristup koji pomalo vuče na TV serije sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih se pokazao kao veoma zahvalan za adaptaciju stripa, a Rejmi je već dokazao da se komotno oseća u tom okruženju. Sa druge strane, dramatično drugačiji pristup je doneo veliki uspeh franšizama Eks Men i Betmen, u hiper modernističkoj režiji Brajana Singera i Kristofera Nolana.
Spajdermena 3 sam gledao u buketu dece, prosečne starosti 10 godina, koji nisu imali pojma da je Spajdermen strip junak, a većina njih nema pojma šta je to strip uopšte. Njima se svidelo, a to je važno. Ja sam se sa Spajdijem prvi put susreo baš u njihovim godinama i do dan danas volim Marvelove stripove jer nikada nisu imali nikakve umetničke pretenzije. Ako je to negde tokom puta postalo umetnost, to je samo bonus, a ne namera. Sve dok to bude glavna ideja Marvela, njihova globalna dominacija će biti obezbeđena.
Dakle, Spajdermen 3 je ostao veran originalu, doneo nam je dosta kvaliteta u pogledu akcije, unapredio glumački izraz, vešto ukomponovao nekoliko bitnih priča iz duge istorije ovog stripa, zaokružio ih ali i ostavio takozvane "cliff hanger-e" koji omogućavaju nastavak, pružio nam dva ipo sata dobre zabave, uz pitku mešavinu smeha, suza, romanse, akcije, uzbuđenja i ozbiljne makljaže. I, naravno, sjajan kadar Spajdermena ispred američke zastave. Dođavola, kakav bi to američki superheroj bio bez "zvezdica i štraftica". Mislim da je to više nego dovoljno za cenu jedne bioskopske ulaznice.
 

Danko Ješić mcguff1@eunet.yu