|
U filmskoj kritici i teoriji druge polovine XX-og veka, pojam
’transcedentalnog’ filma nastao je prvenstveno u pokušaju da se
definiše onaj prostor koji je izmicao tradicionalistima,
materijalistima i semiolozima, a koji se pojavljivao u delima
izvesnih autora. Ova promišljanja sistematizovao je Pol Šreder
(Paul Schraeder), na razmeđi svoje kritičarske i filmske karijere
u knjizi OZU, DREJER, BRESON: TRANSCEDENTALNI STIL U FILMU (’Ozzu,
Dreyer, Bresson: Transcedental Style in the Cinema’). Šreder će
neka od teoretskih iskustava, kasnije preneti i u sopstvena
kinematografska dela.
Transcedentani stil, u teoretičarskim krugovima, bio je neretko
osporavan, naročito od kritičara levice, koji kod Bresona nisu
prepoznavali paradoks, nego manirizam. U fenomenološkom smislu
teorija transcedentalnog stila ide i van granica filmske
umetnosti, dok njeni zastupnici nisu bežali ni od dosetki tipa da
’racionalnost i trezvenost zahtevaju adekvatnu dozu toksikacije!’. |
 |
Teorija transcedentalnog stila ukazuje na onostranost koja nastaje
nekada u celini a nekada u okviru kadra i njegovi meta jedinica,
odnosno onoga trenutka kada gledalaca sam razvija put naracije
nezavisan od toka pričanja priče samog dela. Za analizu i kritiku
Bresona neophodno je proširiti aparat, da bi se dosegli
filosofijski i religijski slojevi, a da bi se meta tekst filma
razdvojio od radikalnog formalizma.
Parametre transcedentalnog stila možemo da pratimo kroz
ostvarenja, pomenutih Drejera, Ozua ili Bresona, ali i skrivene, i
manje transparentne u pojedinim ostvarenjima Forda (Ford) ili
samog Šredera.
Jer ono što razlkuje avnturu gledanja u konkretnom slučaju ovih
filmova je da je svaki trenutak jednako bitan kao i celina. Ono
što je za transcedentalni film izuzetno bitno a to je da
funkcioniše u okvirima narativnog, odnosno tradicionalnog, a ne
alternativnog filma.
Bilo da delite ili ne ovaj jedinstven pogled na umetnost filma, on
u svakom slučaju veliča originalnost i negira eklektičnost sedme
umetnosti sa istim onim žarom kada se film pojavio na kraju XIX.og
veka. Ili kako bi neki kritičari Bresona znali da kažu ’ da se
đavo uvek nalazi u detaljima ’ referirajući na njegovo remek delo
’Đavo , verovatno ’ (Le Diable, Probabliment).
Kod nas je Živojin Pavlović, strasno iščitavao Bresona u potpuno
drugačijem kodu, shvatajući njegovu redukovanost, pre kao verizam,
kojem je i sam bio sklon, ipak petpostavljajući mu Bunjuela
(Bunuel) koji je imao i dozu socijalne kritike. U vreme
komercijalne plutokratije i alternativnog nihilizma, dela autora
transcedentalnog stila, blagim glasom upozoravaju da nije sve u
pričanju priče ali i da bez priče nema logosa. Jer u početku
bejaše reč.
|
