|
Američki
nezavisni flmovi Lowlife
Rajana Prausa i Kučka Marijane
Palke, najprijatnija iznenađenja festivala. Tajlandski
film dragulj Pokvareni genije imao je
čak tri rasporodate projekcije. Nagrada žirija za najbolju ulogu
poznatom korejskom glumcu Song Kang-Hou
za ulogu Taksiste. Zla crnkinja novi film
ugandskog reditelja Nabvane skrenuo pažnju.
Uprkos jednoj od najslabijih sezona kakva je bila
2016/17 (naročito po pitanju evro-američke produkcije), bilo da
govorimo o vodećim biskopskim hitovima ili ostvarenjima okićenim
najprestižnijim filmskim priznanjima i nominacijama za iste, Fantazija
je uspela da ne poklekne kao druge, na žalost zvučnije filmske smotre,
te opet ponudi program vredan pažnje. To ne znači da se kreativno
inferiorna godišnja ponuda nije odrazila i na Fantaziju sa rezultatom
u nešto slabijem programu u odnosu na prethodna joj superiorna izdanja.
No, nekolicina ostvarenja iz bogate ponude od preko 150 dugometražnih
i 300 kratkometražnih filmova, od kojih su brojni bili svetske,
međunarodne ili kanadske premijere, svedoči o predanosti i upornosti
selektora programa koji se uvek svojski trude da Fantazija, bez obzira
na okolnosti, ne potone u kakvo opšte festivalsko sivilo.
U
okvirima sve zamornije nezavisne scene SAD, pre svih vredi istaći
niskobudžetni prvenac razorne energije Rajana Prausa (Ryan
Prows, jedan od 5 potpisnika scenarija) - Lowlife (prevod
naslova bi mogao biti Nepoželjni, kovanica se odnosi na
osobe sa margine obično kriminogenog karaktera, ali i one ekstremno
socijalno ugrožene, no kako kod nas nema adekvatne reči ostavljam ga u
originalu). Ovo ostvarenje koje se među 16 ostalih našlo u trci za
Grand prix festivala Cheval Noir izazvalo je reakcije pojedinih
filmskih kritičara poput - Lowlife je možda i
najozbiljniji film od svih svetskih premijera Fantazije poslednjih
godina. Iako je na kraju Prausov uradak samo posebno
istaknut od strane žirija (Special mention prize), a
publika ga pozicionira na 2. mesto selekcije filmova iz Severne i
Južne Amerike i Evrope, potonji kompliment svakako ima osnovu, jer je
reč o filmu koji na retko efektan način varira sve ideale koncepta
Fantazije – beskompromisnu režiju socijalno angažovane teme, svežinu i
inventivnost u pristupu, radikalno i suvereno vođenje dramskog sukoba
koji eskalira na dinamičan način, i to sve u izuzetno svedenom
budžetskom okviru; dovoljno je reći da je film snimljen za samo 16
dana. Lowlife ukršta priče: posrnulog El Monstrua (iliti
Čudovišta, sa ikoničkom maskom poznatog meksičkog zaštitnika
siromašnih koja se prenosi sa kolena na koleno) i njegove trudne
supruge bivše(?) narkomanke, zatim sredovečne žene (ubedljiva Niki
Mišo / Nicki Micheaux) koja pokušava da svom suprugu
alkoholičaru obezbedi bubreg za transplantaciju (ispostavlja se kako
je u “ponudi” baš od potonje trudnice), povratnika iz zatvora sa
istetoviranom svastikom na licu koji je sve osim fašiste (izvrsni Džon
Osvald / Jon Oswald) i njegovog tamnoputog prijatelja... a osim
siromaštva, sve zajedno ih povezuje brutalni diler organa i narkotika
koga na impresivan način tumači Mark Burnham, nezaboravni
policajac iz filmova Kventina Dupjea (Quentin Dupieux) Pogrešno (Wrong,
2012) i Pogrešni policajci
(Wrong Cops,
2013). Scenario evocira fragmentarnu dramaturgiju naročito
Tarantinovih Petparačkih priča (1994), ali sigurnost
režije Prausa na kojoj bi mu samo pozavideli i najiskusniji autori,
razrada delikatne dramske situacije sa visokim energetskim nabojem, te
ubedljivost čitavog glumačkog ansambla, ne rezultira još jednom pukom
kopijom. Naprotiv! Nakon odgledanog filma nameću se sledeća pitanja:
kako to da jedan ovako odvažan film nema prođu i na nežanrovskim
festivalima, niti ima bioskopskog distributera? Šta tek možemo da
očekujemo od sledećeg Prausovog projekta? I najzad, kako je moguće da
Mark Burnham, glumac harizme i lakoće izvedbe na liniji onih probranih
klasičnog i ranog postklasičnog Holivuda već nije dobrano prisutna
pojava američkog filma?
21. Međunarodni filmski
festival FANTASIA u Montrealu održan je od
13. jula do 2. avgusta 2017.
godine
Još
jedan dragulj stiže sa istog podneblja - Kučka (Bitch),
delo multitalentovane Marijane
Palke (Marianna),
potpisnice režije i scenarija ove nadasve inventivne satire, kao i
ubedljivog tumača naslovne uloge. Kučka je sofisticirana
priča o domaćici, majci 4 dece, čiji je muž (veoma uverljiv Džejson
Riter / Jason Ritter) opsednut poslom koji njemu, odnosno celoj
porodici donosi prilično novca. Kako je već zaslužan za dobar standard
porodice, on smatra svojim statusnim pravom imanje ljubavnice, kao i
to da požrtvovanoj supruzi ne duguje ništa više, čak ni malo zaslužene
pažnje i nešto ljubavi. No, njeno depresivno psihičko stanje se sve
više pogoršava dosežući stadijum nervnog sloma, sa posledicom u
bukvalnom oponašanju besnog psa, tj. kučke (!) Veoma svežem pristupu
često viđanoj kritici patrijarhalnog i konzumerskog društva SAD
značajno pomaže vešta upotreba muzike u kontrapunktu sa samom
sadržinom priče kao i sigurna gluma (muziku potpisuje Morgan z
Whirledge). No, ono što svakako ostaje u sećanju je sam
oneobičen pristup priči, te osvojena nagrada za najbolji scenario takmičarskog programa Fantazije nije mogla izostati. Nimalo slučajno
reklo bi se, Palka je svojevremeno bila i polaznica škole
najcenjenijeg aktuelnog američkog dramskog pisca Dejvida Memeta.
Medved
Brigsbi (Brigsby Bear) je nadahnuta, maštovita
priča o mladiću kidnapovanom u najranijem detinjstvu, te odraslom uz
nove roditelje koji ga odgajaju u izmišljenom i fizički
potpuno izolovanom svetu od realnog. A istim dominira hit
dečija serija edukativnog karaktera Medved Brigsbi,
kreirana od strane roditelja sa puno ljubavi... Nakon
više od 2 decenije, FBI uspeva da pronađe izolovanu kuću,
i vrati
mladića njegovim biološkim roditeljima i uhapsi kidnapere. Koliko se
neiskvareni svet Medveda Brigsbija može uklopiti u surovu
nam svakodnevicu? Itekako može ukoliko se ima srca i duše, poručuje
ovaj bajkovit i veoma originalan, nadasve topao uradak Dejva
Mekerija (Dave McCary), jednog od pisaca i režisera legendarne
američke humorističke serije Uživo subotom uveče poslednjih godina (Saturday
Night Live, SNL). Uz značajan doprinos ubedljivog
tumača glavne uloge i koscenariste filma Kajla Munija
(Kyle Mooney, takođe glumac iz iste serije), Mekeri uspeva da u svom
dugometražnom debiju ne zapadne u zamku kojoj bi teško odoleli i mnogo
iskusniji autori tretirajući temu ovog karaktera - zalaženje u izlišnu
sentimentalnost i patetiku. Ovome u prilog naročito ide izvrsno
postavljena scena u finalu filma gde se mladić po prvi put susreće u
zatvoru sa svojim ocem (odličan Mark Hamil / Hamill) sa
ciljem da usnimi njegov glas za naratora sada dugometražnog filma Medveda
Brigzbija koji mladić snima, ne bi li prikazao celom svetu na
čemu je on – jedan jedini odrastao. Kvalitetu glumačke podele značajno
doprinosi i Greg Kiner (Kinnear) koji tumači ulogu
policajca, inače neostvarenog glumca.
Kadar iz američkog filma
"Kučka" (Bitch) Marijane Palke |
Pokvareni genije (Bad Genius),
već osvedočena festivalska atrakcija kinematografije u primetnom
usponu – Tajlanda, imala je za Fantaziju neuobičajene čak 3 projekcije
i sve 3 su bile rasprodate. Zašto? Odgovor je jednostavan - ostvarenje Natavuta
Ponpirija (Nattawut Poonpiriya, jedan i od 3 potpisnika scenarija)
od vrhunskih je dometa recentne svetske kinematografije ukupno uzev!
Ovaj zapanjujuće precizno režiran triler autora kojem je to tek drugi
film, temata opet neuobičajenog za pomenuti žanr pride još i prema
istinitom događaju (najvećoj opasnosti naročito po triler!), pripale
su brojne nagrade počevši sasvim razumljivo za najbolju režiju, a
potom i glavne nagrade kvebečke kritike, te
nagrada publike za najbolji
azijski film i najinovativnije ostvarenje Festivala. Naslovna
junakinja je izuzetno darovita, siromašna srednjoškolka koja počinje
da zarađuje tako što bogatim đacima omogućuje da prepisuju njena
rešenja testova. Kako to obično biva, od uspeha na benignijim zadacima
ambicije počinju da rastu... sve do upliva u međunarodne vode prevare.
Ponpirijeva režija je jednostavno pravi master class režije iz
organizacije scene i gradiranja saspensa, a izuzetna glumačka podela
ovog srednjoškolskog filma o sazrevanju u ruhu krimi trilera pljačke (heist
movies) čini Pokvarenog genija svakako nezaboravnim
bioskopskim iskustvom. Briljantno! .
Fantaziju je zatvorilo veoma kvalitetno ostvarenje Taksista (A
Taxi Driver) Janga Huna
(Jang Hoon) koje je izazvalo
niz kontroverzi u svojoj matičnoj zemlji Južnoj Koreji. Takođe
inspirisan istinitim događajem, film tretira masakr u Kvangdžuu tokom
demonstracija koje su predvodili studenti protiv autokratskog lidera
Koreje Čuna Du-hvana (Chun Doo-hwan) u maju 1980, koje se
završilo vojnom intervencijom sa brojnim nevinim žrtvama. Bogato
iznijansiranu naslovnu rolu taksiste koji je siromašni udovac u
dugovima, otac devojčice što uzima da vozi nemačkog novinara iz Seula
do Kvangdžua nemajući pojma šta se dešava na destinaciji gde se
upućuje... tumači jedan od najpriznatijih korejskih glumaca Song
Kang-Ho (Simpatije za gospodina Osvetu / Sympathy
for Mr. Vengeance, 2002; Sećanja na ubistvo / Memories
of Murder 2003...) tako da mu je razložno dodeljena nagrada
Žirija za najbolju ulogu.
Kadar iz odličnog
korejskog filma "Taksista" (A Taxi Driver) Janga Huna |
Kao svi pravi festivali, i Fantazija ima svoje favorite koje je
najpre otkrila da bi ih potom dosledno pratila. Od takvih je holandski
multitalentovani duo potpuno jedinstvenog senzibiliteta Stefen
Hars (Steffen Haars) - Flip Van der Kuil, autorski
dvojac u najdubljem smislu te reči koja se tako često mistifikuje bez
pokrića naročito u evropskim okvirima. Naime, Stefen i Flip nastupaju
u svojim radovima kao režiseri, scenaristi, glumci, producenti,
kompozitori... (o visokooktanskom diptihu Novi klinci Turbo &
Nitrosam pisao u prikazu Fantazije
2012, a o atipičnoj romantičnoj komediji Braća pre
riba u okviru Fantazije
2014.). Njihov četvrti dugometražni film Ron Gusens,
niskobudžetski kaskader (Ron Goossens, Low
budget stuntman) sa izvrsnim mlađim bratom Stefena - Timom
Harsom u naslovnoj ulozi, parodira lokalno etabliranu scenu
holandske produkcije na toliko vešt način da je i svima nama
neupućenim u konkretne cameo pojave i direktne reference poruka jasna.
Rona Gusensa drugari snime pijanog u vratolomnoj kaskadi da bi potom
video postavili na youtube što rezultira instant hitom. Ron tako
postaje kaskaderska zvezda holandske filmske produkcije, a povrede
koje trpi mali su izazov u odnosu na ultimatum koji mu postavlja
supruga da bi ostala s njim u braku – Ron mora da osvoji poznatog,
atraktivnog modela – glumicu! Stefen i Flip i ovim uratkom potvrđuju
svoju vrhunsku filmsku umešnost, maštovitost i provokativnost koja
prevazilazi kako žanrovske klasifikacije, tako i zamorne matrice
aktuelne evropske produkcije kojom obiluje autocenzura pod
pokroviteljstvom političke korektnosti. Stoga se i ne treba čuditi što
radikalna svežina, energija ovog visprenog dvojca još nije širom
poznata na matičnom kontinentu. Na veliku žalost!
Jedina evropska kinematografija sa stabilno
poprilično visokim prosekom kvalitetnih filmova različitog tipa,
Danska, predstavila se sa dva filma. Režiju Dan-Dream potpisuje Jesper
Rofelt, ali je ovo ostvarenje zapravo željno iščekivani
proizvod izuzetnog kreativnog dvojca pisaca/glumaca Kaspara
Kristensena (Casper Christensen) i Frenka Hvama (Frank
Hvam), tvoraca kultne danske TV serije Klovn (Klown,
2005-2009) iz koje je proizišao i izvanredni dugometražni film
istog naslova sasvim opravdano ovenčan Grand Prix-om Fantazije
2011. Dan-Dream je skraćenica od danski san koji
je zapravo pokušaj stvaranja brenda elektronskog automobila u
Danskoj 1980-ih. U duhu pisaca filma koji uverljivo tumače i
glavne uloge, ova slobodna interpretacija istinitog događaja
obiluje karakterističnim im inventivnim i neretko radikalnim crnim
humorom, ali iza čega se zapravo krije ono najdublje i najteže za
postići – toplina i humanost.
Kadar iz ugandskog
filma "Zla crnkinja" (Bad Black) I.G.G. Nabvane |
Zla
crnkinja (Bad Black) je novi uradak I.G.G.
Nabvane (Nabwana) što će reći i novi proizvod Vakalivuda (Wakaliwood)
iz Vakalige, siromašnog predgrađa prestonice Ugande Kampale. Nakon
velikog iznenađenja - nezaboravnog debija Nabvane Ko je
ubio kapetana Aleksa? (Who Killed Captain Alex?, 2010)
o kojem sam pisao u prikazu Fantazije
2015, stiže i njegov poslednji akcioni film, sada već
razumljivo festivalski hit žanrovskih smotri. Iako sniman nekoliko
godina i kako se navodi budžeta od 65$, od kompletnog autora
Nabvane (koji inače nikada nije gledao film u bioskopu a zanat je
skidao sa VHS kopija filmova sa Van Damom, Švarcenegerom i
Steloneom) stiže zreliji film od prvog. Ovaj put reč je o “ugandanskim
ženama lepim ali opasnim (iz geta)” kako nas uči narator – tzv.
Vi-džej (VJ, ili video-džokej) filma, nudeći potpuno jedinstveni off u
istoriji filma. Zahvaljujući upravo variranju tačke gledišta
pripovedanja VJ-a od objektivnog tumača zbivanja i pojašnjavanja
radnje i (ugandanskog) konteksta, pa do vizure pristrasnog
gledaoca filma koji navija za pozitivce potpuno uživljen u radnju,
naivnost i amaterizam izvedbi mnogih scena Zle crnkinje,
opet dobrano natopljenih miksom samoironije sa više nego
evidentnim ulogom enormne doze iskrene ljubavi tvoraca ka
prepoznatljivim žanrovskim obrascima, ovaj uradak izdiže do
potpuno jedinstvenog gledalačkog iskustva, naročito onog
bioskopskog.
Dokumentarci sa ivice je poslovično dragocen
program Fantazije, a pored još jednog značajnog priloga istoriji
filma - 78/52 Aleksandra Filipa (Alexandre O. Philippe) koji kroz
analize niz relevantnih znalaca svog zanata počevši od Pitera
Bogdanoviča (Peter Bogdanovich), Voltera Marča (Walter Murch), Gilerma
del Tora (Guillermo Del Toro),.. rekonstruiše najupečatljiviju
scenu u istoriji pokretnih slika – Hičkokovu scenu tuširanja
iz Psiha (Psycho,
1960), te portreta kultnog ikonoklaste Lerija Koena (Larry Cohen)
u Kralju Koen (King Cohen), ove godine je prikazan i film posebno
interesantan za naše područje. Dan oslobođenja (Liberation Day, Norveška / Letonija) potpisuju Ugis Olte i multimedijalni umetnik Morten
Trovik (Traavik), a predmet filma je famozni koncert Lajbaha (Laibach)
održan u Pjongjangu avgusta 2015, prestonici Severne Koreje na
državni jubilej - 70-ogodišnji Dan oslobođenja od Japana. Trovik (autor
spota Laibaha za poznatu numeru The Whistleblowers, 2014) bio je
glavni pregovarač za prvi nastup ikad jednog inostranog rok benda
u Severnoj Koreji, a koji je, ni manje ni više nego baš onaj
najneočekivaniji - kontroverzni Lajbah. Tako nas Trovik i vodi
kroz krajnje nategnute pregovore i pripreme za koncert u kako se
smatra najizolovanijoj zemlji sveta (viđeni materijal svakako
sugeriše da je tamo vreme stalo još pre nekoliko decenija), ne bi
li se sve okončalo ipak uspešno održanim koncertom, uprkos
složenom aparatu apsolutne kontrole (cenzorskih komisija, policije...
i naravno vojske). Sve skupa, da nije reč o dokumentarnom filmu,
sadržaj viđenog bi se verovatno okarakterisao sa onim popularnim: ovo
može samo na filmu!
Nagrađeni američki
reditelj Leri Koen i Dejan Nikolaj Kraljačić (potpisnik ovih
redova) na festivalu u Montrealu |
Nagrada za životno delo otišla je Turskoj
ikoni popularnog filma Čuneju
Carkinu (Cuneyt Arkin) koji je u
svojoj karijeri dugoj preko pet decenija odigrao više od 300 uloga,
a desetine filmova i sam režirao i pisao. U prikazu izuzetnog
dokumentarca Đema Kaje(Cem Kaya) Rimejk, remiks, krađa: O kulturi
kopiranja i turskoj popularnoj kinematografiji (Remake, Remix,
Rip-Off: About Copy Culture & Turkish Pop Cinema) prikazanog na
Fantaziji 2015. već sam podrobnije pisao, a od onih najznačajnijih
navedenih u dokumentarcu, ove godine su integralno prikazana 3
ključna ostvarenja legendarnog glumca, najpre kultni Čovek koji
spašava svet (The Man Who Saves the World, 1982) poznat i kao turski
Ratovi zvezda, Divlja krv (Wild Blood, 1983) iliti turski Rambo (First
Blood) i Smrtonosni ratnik (Death Warrior, 1984), koje je sve
režirao čuveni Četin Inans (Cetyn Inanc) a pisao Carkin. Za
razliku od pominjane produkcije Vakalivuda koja na svoj način
oponaša američke akcione hitove uz duboku dozu ironije,
interesantno je videti kako su se u prikazanim turskim filmovima i
bukvalno krale poznate muzičke teme holivudskih ostvarenja, te
konkretni kadrovi recimo iz Lukasovih Ratova zvezda. U vremenu
kada turska kinematografija stiče zavidnu festivalsku reputaciju
umnogome zahvaljujući aktuelnoj ideološkoj pozadini, pravo je
osveženje videti ovako naivne filmove rađene za široku lokalnu
publiku koji eksplicitno odaju poštovanje svojim filmskim uzorima,
makar to bilo upriličeno i na ne baš skroz legalan način.
I za
kraj svakako ključni događaj ovogodišnje Fantazije –
dodela
Nagrade za životno delo visokoproduktivnom scenaristi/režiseru i
producentu Leriju Koenu (Larry Cohen), retko preostaloj živoj
legendi tzv. B produkcije američkog filma – tvorcu niza filmova
koji samo podvlače ono što je mnogim teoretičarima i kritičarima
nedokučivo, a to je da se kroz žanrovski okvir najsnažnije
(po)gađaju boljke društva. Koenovo prisustvo je prema očekivanjima
plenilo pažnju mnogobrojnih fanova, a vitalnost, visprenost i
smisao za humor ovog 76-godišnjaka čine se nepresušnim. Društvo mu
je pravio i omiljeni mu, višestruko nagrađivani glumac Majkl
Morijarti (Michael Moriarty, igrao u 6 Koenovih filmova), a
uručenje nagrade je pratila svetska premijera pomenutog
dokumentarnog filma Kralj Koen autora Stiva Mičela (Steve
Mitchell) koji je pokušao hronološki da isprati celokupnu plodnu
karijeru Koena (u filmu govore: J.J. Abrams, Martin Scorsese, Džon
Lendisom / John Landis, Džo Dante / Joe Dante, Majkl Morijarti,
Fred Viliamson / Williamson...). Ovaj događaj su upotpunile i
projekcije 3 najznačajnija Koenova filma: Ono je živo (It’s Alive,
1974), Q (1982), i mog ličnog favorita Bog mi je tako rekao (God
Told Me To, 1976) koji i u svojoj petoj deceniji od nastanka
neosporno zrači subverzivnom i svežom energijom koju je teško
pronaći u aktuelnom angažovanom filmu.
Dejan
Nikolaj Kraljačić
|
