Ali sami koreni cirkuske zabave sežu još iz ranog srednjeg veka, kad su se od grada do grada, od sela do sela, kretali zabavljači, lakrdijaši, preteče dvorskih luda iz kasnijih, najviđenijih dvorova. Ponekad je to bio porodični posao, sa podelama uloga po starešinstvu i po umeću.
   Iz provincijskog cirkusa „Adria“ mog detinjstva niko nije nikada izašao ponižen, uvređen, namagarčen, popljuvan. U njemu najpre istrčavaju glupi avgusti, klovnovi... Slede dresure konja (sa cirkuskim jahačicama opevanim u baladi Bijelog dugmeta), lavovi skaču kroz zapaljene obruče. Na kraju, eto letača na trapezima i hodača po žici, a gledalištu zastaje dah. Sve umetnici za poštovanje, borci za hleb nasušni. Cirkus je uvek imao svoju etiku i lepotu. Kad to ostavimo po strani, ostaje naša svakidašnjica, ova hronika svakodnevnog užasa i pomeranja mozga.
   U antologijskom filmu „Sedmi krst“ (1957) Ingmara Bergmana, pratimo ostarelog viteza (Maks fon Sidou), koji se vraća iz krstaškog pohoda, koji mu je doneo samo patnju i lom iluzija. Prolazi kroz predele u kojima haraju bolesti i osećanje opšte ugroženosti i bede. Naleće na porodicu lutajućih zabavljača, s kojima provodi prijatne trenutke. I u celom filmu ovi zabavljači jedini zastupaju svetliju stranu života (porodični sklad, saosećanje prema drugima, hedonizam svakodnevnih radosti).
   Kao nastavak ove narodnjačke tradicije zabave, u poznijem srednjem veku na bogatijim dvorovima javljaju se dvorske lude (zapravo dvojnici vladara, jer često nose slična odela i imaju svoju krunu, kad im se to dozvoli). Jedino oni imaju pravo da kralju upadaju u reč i da mu protivreče (nekad bivaju kažnjeni zbog toga, ali bez većih i trajnih posledica).
   Na filmu dvorske lude, klovnovi, putujuće cirkuske družine, deluju kao odsjaj slobodnijeg života, metafora punije egzistencije, nasuprot ustajalosti i pospanosti ljudskih zajednica u raznim vremenima. Reditelj koji je koristio postupak karnevalizacije i prepoznavanja cirkuskih mitema u svakodnevnom životu, Federiko Felini (1920-1993) je u nekolikim delima prikazao cirkus kao nezaobilazan sastojak kulture. U filmu „La strada“ (1954) sirovi junak koji kida lance, lutajuća atrakcija Zampano (Entoni Kvin) pronalazi devojčicu klovnovske začuđenosti, Đelzominu (Đulijeta Masina) s kojom će nastupati po seoskim zabitima. Pojava trećeg u ovom ansamblu, Lude (Ričard Bejzhart) već izaziva povremen i, najzad, tragičan nesklad. Velika pohvala cirkusu u rudimentarnom obliku.
U kasnijem Felinijevom antologijskom filmu „Osam i po“ (1963), reditelj Gvido(Mačelo Mastrojani) već ima spremnu filmsku ekipu, ali ima i veliku nevolju sa sobom, scenario nije uobličen. Stvaralačka blokada. Javljaju mu se razne zamisli, pratimo neke epizode dosadašnjeg života, a na kraju, cela ekipa kreće sa cirkuskim zabavljačima (verovatno ka nekom novom filmu).

Kadar iz filma "Osam i po" Federik Felinija

   Kad je Felini umro 31. oktobra 1993, zatekao sam se na jugu Francuske, na Međunarodnom festivalu mediteranskog filma u Monpeljeu. Vest o smrti stigla je dva dana pred završetak festivala na kojem je veliki reditelj uvek bio dobro zastupljen. Lako shvatljivo, jer je bio simbol mediteranskog duha širine i univerzalnosti. I šta su uradili festivalski oci (svi od reda filmski fanatici i profesori filma)?
   Felini je već u pratećem programu imao malu retrospektivu, a, kakav čudan slučaj, završno veče sa svečanom podelom nagrada je mesecima ranije imalo u najavi jedinstven dodatak: celovečernji program jedne od najpoznatijih družina modernog cirkusa. Tome su naknadno samo dodali projekciju čuvenog Felinjevog dokumentarca „Klovnovi“ (1970).
Tada sam prvi put uživo video šta se događa kad ode cirkus iz našeg malog grada. Cirkuska trupa te večeri nije imala nijedan od tradicionalinih elemenata klasičnog cirkusa (klovnovi sa rumenim nosovima, glupi avgusti, dresura životinja, lepotice na konjima u trku, lavovi koji skaču kroz plameni obruč). Petnaestak igrača i igračica, odevenih u crno-bele trikoe uz telo, izvodili su virtuozne tačke stvaranje ljudske kupole (penjanje do tavanice, od čega vam zastaje dah), skladnih i munjevito usaglašenih skokova koji osporavaju gravitaciju, niz varijacija sa merdevinama i kockastim elementima, uz modernu muziku koja je ovu predstavu približavala bitefovskom konceptu fizičkog teatra. Na kraju su ovacije trajale desetak minuta.
Kasnije sam na televiziji i internetu video vrhunac ovog koncepta modernog cirkusa: kanadska grupa Cirkus sunca (Cirque du Soleil) postavila je standarde koje niko više neće doseći.
   I, posle francuske trupe, te završne večeri u Monpeljeu, prikazan je kao omaž Feliniju, bez ikakvih govorancija i gnjavaža, njegov dokumentarac „Klovnovi“ (1970). U njemu je veliki reditelj najavio, za večnost, oproštaj od tradicionalnog cirkusa, koji je počivao na klovnovima (ostali sastojci nisu uvek bili obavezni sve po redu).
Prikazao je najpre deo snimka najčuvenijeg, Kralja klovnova Groka (1980-1959), a potom je okupio najveće žive klovnove francuskih i italijanskih družina, najpre porodicu Fratelini koja je ovu umetnost negovala kao porodično nasleđe (ili, ako hoćete, prokletstvo). Ukupno tridesetak klovnova govore i pokazuju veštine (među njima i Viktorija Čaplin). Posebno mesto je dobila Liana Orfei, vlasnica najdugovekijeg cirkusa u Evropi, koji je decenijama gostovao i u našem glavnom gradu.
   Mnoge mlađe generacije ne znaju da je prostor na kojem je danas velelepno zdanje Narodne biblioteke u Beogradu, odmah posle rata, nekoliko godina bio ograđen žicom, i tu je bio bezbol teren za članove zapadnih ambasada. A onda je tu naseljen Cirkus Adrija, koji je pod svojom šatrom nudio sve što cirkus krasi. Tu su bili i vagoni za članove ansambla, umetnike, ali i prostor sa dresiranim životinjama dobro zaštićem žicom, a mi klinci smo gledali, majmune, pse (oni su imali tačku: futbalska utakmica), poneki lav, koji nas je mrgodno merkao.
Do pre koju godinu na obode Zemuna i Novog Beograda stizao je međunarodni cirkus „Orfei“ ili neki sličan. Nedavno su osvanuli oglasi u našim medjijima: cirkus je stigao u naš mali grad. Kopkalo me je da vidim kako to sve danas izgleda, ali me je mrzelo da idem sam. Pokušao sam da u porodici, najužoj i široj, nagovorim nekog da ide sa mnom. Pogotovu me je zanimalo da vidim kako ovi mlađi, naviknuti na nove medije i internet, reaguju na ovu prepotopsku zabavu (po njihovom poimanju). Svi su me munjevito otkačili, kao, imali su pametnija posla.
   I taj cirkus je otišao i ne verujem da će se ikad vratiti.
Ovi koji na javnoj sceni, bez obzira na zastave koje nose, pokušavaju da odigraju ulogu dvorskih luda, nikoga više ne mogu da zabave. Nova vremena, novi vetrovi.