i najuspešnijih srpskih televizijskih serija svih vremena „Vuk Karadžić“ (1987) reditelja Đorđa Kadijevića i scenariste Milovana Vitezovića koja je antologijski primer kako velike istorijske teme kad se radi ozbiljno i odgovorno mogu biti veoma zahvalne za realizaciju na platnu. Iako je raznih uspešnih i polu-uspešnih pokušaja ipak bilo nijedna parodija na istorijske ličnosti sve do odlične serije „Crni Gruja“ iz 2003. godine nije snimljena. Nakon velikog uspeha ove serije snimljen je drugi serijal a ubrzo i film „Crni Gruja i kamen mudrosti“ Marka Marinkovića koji na žalost nije ispunio sva očekivanja ali je ipak te 2007. godine bio najgledaniji srpski film.
   Ohrabreni ovim uspehom producenti su brzo došli na ideju da se snimi i nastavak ali sa tematikom iz Drugog svetskog rata. "Drug Crni u Narodno-oslobodilačkoj borbi“ prvi je veći projekat reditelja Radeta Markovića koji je znatno uspešniji i poznatiji kao scenarista (Zavet, Vratiće se rode, Crni Gruja i kamen mudrosti...). Drugi nastavak „Crnog Gruje“ iako smešten u drugo istorijsko vreme neuporedivo je bolji od prvog. Scenario je kompaktniji, humor je originalniji dok se o samoj podeli uloga ovog puta izuzetno vodilo računa. Iako je struktura preuzeta iz „Otpisanih“ (posebno muzička tema) nastavak se u velikoj meri oslanja i na prvi serijal o sitnom prevarantu Grujici koji kao neki vanvremenski i univerzalni mali srpski čovek nastoji da preživi i prilagodi se novim istorijskim okolnostima.

Kadar iz filma "Drug Crni u NOB-u" Radeta Markovića

   Života Grujić, sada Drug Crni, koga u svom originalnom stilu odlično igra Nenad Jezdić delom podseća na Renea iz čuvene serije „Alo, alo“. On od Druga Tetka (Nikola Kojo) koji je aluzija na Josipa Broza, dobija nemili zadatak da otvori restoran u koji bi dolazili visoki nemački oficiri i ne bi li ih na taj način špijunirali agenti NOB-a. U celu priču je zatim odlično uključen i mit o „teškoj vodi“ koju su Ameri ukrali Nemcima jer Hitler nije navodno najbolje razumeo o čemu se tačno radi. Reč je naravno o priči iz filma „Heroji Telemarka“ Entoni Mana. Pojavljuje se i čuveni Džems Bond kome naši junaci umesto „teške vode“ uvaljuju kamenje ali mu usput i to vrlo dobro naplate. Do „teške vode“ je na kraju uz pomoć Druga Tetka ipak došao sam Ruzvelt, što je kao što znamo dovelo do bržeg okončanja rata. Brale Kalabić koga sjajno igra Boris Milivojević u stalnoj je vezi sa četnicima koji takođe participiraju na svoj način u borbi protiv fašizma. Marinko Mažgalj je Crnogorac Čegović – Če koji simbolizuje verovanja u skori dolazak komunizma. Besni Hitler je Dragan Jovanović dok je poseban šlagvort ove komedije interesantna dosetka da junaci samo tobož govore nemački što uz logične titlove njihovih replika dodatno zasmejava publiku.
   Zamišljen kao zabavno štivo i kao parodija nacionalne istorije i našeg mentaliteta „Drug Crni u NOB-u“ veoma je blizak prosečnom srpskom gledaocu. Svi likovi su ovde simpatični negativci koji su smešni jer su jednostavno takvi. Ambicije ovog filma, na svu sreću, kao i celog serijala o Crnom Gruji nisu ipak megalomanske već prilično skromne što znatno poboljšava krajnji utisak i samu komunikaciju sa publikom te je realno očekivati da srpska publika prepozna ovaj mali ali za svaku pohvalu retko uspešan pokušaj da ih jedan ovakav film lepo nasmeje i na trenutak relaksira.