to je romantično-melodramska priča o mladiću kojeg traume iz prošlosti (pomalo kain-aveljevske proveniencije) dovode do pronalaska verskih osećanja, nakon odlaska u vojsku dominantan postaje dramski elemenat (sukob sa starešinama i ostalim vojnicima tokom obuke), a dugo krvavo finale (u već pomenutoj bici) dostojno je čak i horora (ali, to nije ništa neobično, takvih horor elemenata ima razbacanih i po drugim Gibsonovim filmovima, dovoljno je prisetiti se „Hrabrog srca“, „Stradanja Hristovog“ ili „Apokalipta“) u ratnim scenama neviđenim na filmu od „Spašavanja redova Rajana“, Stivena Spilberga (ne pominjući neke televizijske serije slične tematike snimljene u međuvremenu).

Kadar iz filma "Greben spasa"

   Centralni motiv filma, nepokolebljiva vera mladog Dosa i njegova spremnost da se žrtvuje za zajednicu (može li žrtva biti veća i hrišćanskija od žrtve za druge?), za nekog može imati elemente verskog fanatizma (ali zbog tog fanatizma ljudi ne ginu, već naprotiv, bivaju spaseni) i verovatno bi, da nema dokumentarnog dela ovog filma da potkrepi autentičnost priče, neko prigovorio kako sve to deluje nestvarno i dramski neubedljivo. A sve je upravo suprotno kada se prepustite magiji ovog filma, naročito u završnici i tek tada njegova aktivna dramaturgija dolazi do punog  izražaja. Endrju Garfild je fascinantan i na mikro- i makro-mimičkom planu kao hrabri i (verom i humanošću, istovremeno) posvećeni Dezmond Dos, dramski junak kojem se veruje, a koliko je bio studiozan u pripremi ove uloge postaće jasno nakon odgledanog dokumentranog snimka na samom kraju filma. Snažna je i glumačka pojava Vinsa Vona kao brutalnog narednika koji vremenom shvata da se Dosov vojnički doprinos i njegova žrtva ne može uporediti ni sa jednim postupkom bilo kog „vojničine“ iz jedinice. Treba istaći i Hjuga Vivinga kao Dezmondovog oca, nekadašnjeg ratnog veterana koji spas od trauma koje mu život priređuje utapa u alkoholu, a ne treba zaboraviti ni Terezu Palmer kao Dezmondovu životnu ljubav. „Greben spasa“ (ili „Greben spašenih“, kako se prikazuje u Hrvatskoj) je film koji traje preko dva sata, ali se čini da je žrtvovao deo tajminga i neke dramaturške rukavce zbog furioznosti i montažnog ritma ove žestoke antiratne priče, pa neki međuodnosi Dosa i njegovih bližnjih nisu na najbolji mogući način dramaturški zaokruženi. Ali, to je sitna zamerka u odnosu na ono što nudi ovaj spektakularni američko-australijski film koji pokazuje da je moguće učestvovati u ratu, a ne izgubiti elementarnu ljudskost; trebalo bi obavezno da ga pogledaju ne samo filmofili i filmski profesionalci već i ratni veterani i pitomci raznih policijskih i vojnih akademija.