Jovana je igrala i na filmu i u tv-serijama, na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci dobila je nagradu za najbolju mladu glumicu, a bilo je još priznanja na prostorima nekadašnje nam domovine. Primajući nagradu „Ružica Sokić“ gospođica Gavrilović je zahvalila rečima o sebi, radu sa profesorima, podvlačeći da je pravi izazovi tek čekaju. To se ipak retko čuje u našem poremećenom društvu, gde se skromnost smatra vrlinom za one koji nemaju drugih vrlina. I šta sada? Ne bih napisao ove redove mog skromnog divljenja jednom od onih talenata koji se teško mogu razaznati u porušenim standardima naših medija.
   Nekoliko dana kasnije, Jovana Gavrilović je govorila (Drugi program Radio Beograda) o iskušenjima koja čekaju i mlade i stare, i odjednom izrekla reski i neočekivani sud o stanju u glumačkoj profesiji. Kaže mlada umetnica, parafraziram, da su snižene norme za glumačke poslove u pozorištu, filmu i televizijskim serijama. Prodornost ovog suda me iznenadila zato što je to javna tajna (srećniji slučaj) ili nešto što retko ko primeti u opštem rvanju sa teškim uslovima u kojima se radi. Što nije nikakvo opravdanje za nekritički odbrambeni stav i podleganje atmosferi mirenja sa svim mogućim izgovorima da se ne može bolje. Pamtim da je samo glumac starije generacije Božidar Stošić pre otprilike godinu dana u jednoj živoj tv-emisiji, nešto slično izrekao, sa nešto više ogorčenja (razumljivog, zbog minulog rada). Upitan da li je zadovoljan kad dobije ulogu u nekoj tv-seriji, Stošić je recnuo: kakva gluma, tu nema šta da se glumi i nadgradi, dobiješ tekst i protrčiš, kakva je pa to umetnost!

Mirjana Karanović i Jovana Gavriilović u filmu Bojana Vuletića "Rekvijem za gospođu J"

   Tom prilikom sam napisao komentar o tačnosti ovog retkog zapažanja, jer glumci bi poslednji mogli da progovore o tome. Ali, zašto ne! Tada mi je nekoliko pozorišnih hroničara reklo da glumce niko ne tera da igraju ako osećaju da su zahtevi ispod standarda. Ova vrsta moralizma i popovanja prikriva suštinu problema. A šta je to? Već nekoliko decenija mladi i talentovani glumci retko dobijaju priliku da zaigraju u zahtevnijim pozorišnim i filmskim ulogama, televizijske serije su im otvorile priliku da dođu do šireg gledališta, da se razmahnu igrajući u „montevideu“ i dokazujući da će biti „prvaci sveta u košarci“. Dočekala ih je tabloidna štampa, proglasila ih veličinama premda sem elementarnog snalaženja i neporecivog šarma nisu odmakli dalje.
   Glumac igra gde mu se pruži prilika, kao što domaći futbaler mora da igra na Marakani kao i u Surdulici. Prolaze godine i mogao bih da navedem desetak glumaca i glumaca koji šetaju između domovine i Holivuda, nadajući se da će uskoro da se pojave uz Dastina Hofmana i Breda Pita (ova imena su ovde slučajno pomenuta), ili u nekoj tv-seriji, pod maskom nekog bića sa druge galaksije. Neću pomenuti nijedno ime, prisetite se i sami. Glumcima je najteže, neko mora da im ponudi priliku. Ako neko godinama ne igra u nečem dostojnom počinje da rđa kao aivon koji dugo stoji na pisti.Valjda ste shvatili da imam puno razumevanje za teške okolnosti, za projekte koje potpisuju osrednji autori, jer boljih trenutno nema. Ali, imati onu vrstu samokritičnosti koju je pokazala Jovana Gavrilović, to je odista retkost na ovim našim prostorima. Za nju ima nade. I verujem da nije baš usamljena.