trudio da menja žanrove, epohe ili mesta odigravanja radnje, svi filmovi mu uvek izgledaju isto (što samo po sebi ne mora biti mana, ako je reditelj izgradio svoj prepoznatljiv stil koji ne ugrožava pripovedanje).
   Kao i kod pomenutih reditelja, Del Torovi pokušaji da dostigne nivo artističkog, obično se završavaju na artificijelnom. Ne možemo osporiti trud uložen u scenografiju, niti snagu rediteljeve vizije, ali problem je u tome što u tom procesu strada sama priča, odnosno, filmska poruka ostaje zamagljena autorovim lapurlartističkim pristupom.
   Radnja i ovog filma je, kao i u prethodnim Del Torovim delima, potpuno derivativna, a oslanja se, pre svega, na „Čudesnu sudbinu Amelije Pulen“ (Le Fabuleux Destin d’Amélie Poulain), a zatim i na kultni horor „Stvorenje iz Crne lagune“ (Creature from the Black Lagoon) iz 1954.
   Ukratko, bez namere da kvarim doživljaj ljudima koji nisu gledali film, glavna junakinja koju tumači Sali Hokins (možete je zvati i Amelija), zaljubljuje se u Stvorenje koga glumi Dag Džouns koji je, sasvim u duhu Del Torove neoriginalnosti, već dvaput u njegovim filmovima glumio amfibijsko stvorenje – Ejba Sapijena u filmovima o Helboju. Čitava priča smeštena je u šezdesete godine dvadestog veka i predstavlja pravu zbrku žanrova (triler, horor, romantična komedija, mjuzikl). Scenografija je prenaglašeno barokna, nimalo odgovarajuća epohi i sasvim se stilski nadovezuje na Ženeove filmove, mada je tamo makar delimično bila opravdana izmeštanjem radnje u nedefinisanu epohu.
   Glavni negativac, u tumačenju Majkla Šenona, izgleda kao neki od neuspelih likova Stivena Kinga ili dvodimenzionalni karakter iz petparačkih trilera od pre više od pola veka. Glavna junakinja je preterano dobra i naivna, njena prijateljica (Oktavija Spenser) je stereotipna glasna crnkinja velikog srca, s beskorisnim mužem koji ne ustaje iz fotelje i čeka da mu ona donese prženu piletinu, negativci su pripadnici američkih vojnih obaveštajnih službi, a tu su i tipični nespretni i bučni ruski špijuni.
   Već od samog početka, Del Toro pokušava da nas uvuče u „evropsku“ atmosferu, kroz već pomenutu scenografiju i, pre svega, muziku francuskog kompozitora Aleksandra Deslpaa (Alexandre Desplat), koja nedvosmisleno priziva atmosferu Amelije, veštački nakalemljenu na Baltimor od pre pola veka. Ipak, s obzirom na mesto i vreme odigravanja radnje, postavlja se pitanje opravdanosti ovakvog postupka. Del Toro je meksički reditelj koji stvara u Holivudu, i teško se može pronaći racionalno objašnjenje zašto on sebe smatra baštinikom francuske filmske poetike (mada bi umetnost trebalo da bude univerzalna), posebno prilikom pričanja ovako trivijalne kompilatorske priče. Krajnji rezultat je film preterano zaigranog autora, više prikladan za studentsko ostvarenje nego delo zrelog reditelja.

Kadar iz filma "Oblik vode" Giljerma del Tora. Na slici: Dag Džouns i Sali Hokins (levo).

   Sa rastom cena bioskopskih ulaznica, gledaoci se sve češće opredeljuju da na velikom platnu gledaju filmove sa dosta specijalnih efekata, kako vizuelnih tako i zvučnih, masovnim scenama ili velikim akcionim zvezdama u glavnim ulogama. Sve ostalo je polako potisnuto ka malim ekranima i internet distribuciji. S obzirom da su najveći kreativni talenti orijentisani na popularnije i lukrativnije elektronske i digitalne kanale distribucije, vrlo lako se uočava sve ono što iskače iz nekog šablona. Del Toro je tu vrlo vešto pronašao svoje mesto, možda više slučajno nego namerno, i ovaj njegov projekat naprosto štrči u odnosu na ostale.
   Kao i Tim Barton pre njega, Del Toro je uspeo da, ne svojom zaslugom, zakorači u mejnstrim filmsku produkciju (uskoro ga očekuje nova filmska verzija Pinokija), i najverovatnije će i završiti kao Barton – osobenjak koji ne uspeva da prevaziđe svoja ograničenja, nesposoban da ispriča priču onako kako ona zahteva, a ne samo kako on želi. To je težak put kojim su prošli mnogi reditelji osobenog umetničkog potpisa, od Linča do Kusturice, dovoljno talentovani da privuku pažnju producenata i publike, ali nedovoljno fleksibilni za povinovanje pravilima producentske mašine za pravljenje novca i uveseljavanje publike.
   Ukoliko se dosad niste susretali sa „umetničkim“ filmovima, „neuobičajenim“ filmovima, „autorskim“ filmovima, onda će vam ovaj film biti zanimljiv i drugačiji. Ako ste iskusniji gledalac, posebno onaj upoznat sa evropskim filmom, kao i prethodnim Del Torovim ostvarenjima, ovo će vam delovati poznato, neoriginalno i pomalo razvučeno i dosadno.
   Ipak, bez obzira na sve, ovo je profesionalno i kompetentno urađen film, sa prilično solidnim glumačkim ostvarenjima (iako su likovi suviše plošni i stereotipni) i velikim trudom uloženim u scenografiju, kostime, muziku i masku. Posle svega rečenog, ne treba zaboraviti da dobar film ne čine samo lepe slike, prijatna muzika, raskošna scenografija ili specijalni efekti – najvažnija od svega je priča, poruka, nešto što će nas naterati da se zamislimo, a toga u ovom filmu nema... ili bar reditelj to nije uspeo da prenese na pravi način (ako je uopšte i mislio o suštini, a ne samo o formi).
   Na samom kraju, vrlo je moguće da će ovaj film dobiti bar pet nagrada Američke filmske akademije, možda čak i onu za najbolji film, a ako je to ikad i bio znak kvaliteta, živimo u doba kad gotovo sigurno nije.