Na samom početku filma glavna protagonistkinja Gospođa J, koju igra Mirjana Karanović, priprema pištolj pokojnog muža kojim planira da se ubije na godišnjicu njegove smrti, što je za samo pet dana. Iako Gospođa J deluje potpuno beznadežno, ona na prvi pogled ima razloga da živi jer je samohrana majka jedne neudate i jedne maloletne ćerke. Ipak, više od dve trećine filma ona će provesti u pripremi i planiranju svoje smrti, skoro potpuno nezainteresovana za dalju sudbinu svoje dece. Reditelj Vuletić upravo u ovoj činjenici pokazuje značaj ove priče, jer „beznađe tranzicije“ u kombinaciji sa „bolom za izgubljenim partnerom“ može ponekad biti jače i od ljubavi prema vlastitoj deci (!?). U dokazivanju ove „teoreme“ snažno mu pomaže briljantna Mirjana Karanović koja od prvog do poslednjeg kadra brižljivo nosi svoju ulogu. Igrati nekog bez „grama energije u sebi“ i bilo kakve volje za životom, bez sumnje, nije bilo nimalo lako. No, Mira svojim tihim ali efektnim glumačkim tonom i skoro bezličnom pojavom Gospođe J. dokazuje zašto je skoro četiri decenije neprestano prisutna u srpskoj kinematografiji. I da se razumemo oreol njene uloge nije u tome što joj je možda baš ova uloga „legla“ već što je ona jedna od onih glumica koje uvek igraju srcem. Njeno glumačko otkrovenje nastalo je, setimo se, u „Petrijinom vencu“ (1980) gde igra nesrećnu, dobru i lakovernu ženu pa se od onda stiče utisak da joj senzibilitet sličnih uloga „nesrećnice“ (Senija u „Otac na službenom putu“, pevačica Žana u „Na putu za Katangu“...) apsolutno odgovaraju. Prošle godine nedvomisleno je to i potvrdila svojim rediteljskim prvencem „Dobra žena“ i maestralnom ulogom Milene. I bez obzira na ove činjenice njena uloga se ipak može posmatrati i u širem kontekstu same priče, nezavisno od toga da li je reditelj i scenarista Vuletić imao Mirjanu Karanović u vidu kada je pisao scenario. Uloge njenih kćerki u filmu pre svega mlade debitantkinje Danice Nedeljković i već zapažene Jovane Gavrilović takođe su značajno doprinele krajnjem uspehu ovog ostvarenja. Jer sveopštu društvenu tranziciju reditelj je morao da prikaže u svakom svom liku bez obzira na minutažu bilo koje uloge. Tako se slobodno može reći da na primer epizodne uloge Srđana Todorovića i Borisa Isakovića prosto osvajaju gledaoca u pravom smislu te reči.
   Reditelj Vuletić je posebno želeo da akcenat stavi na okolinu i to na njeno sivilo, ne slučajno izborom jeseni kao godišnjeg doba. Ovde se izuzetno snašla direktorka fotografije Jelena Stanković koja izborom efektnih opštih kadrova filmu u celini pridaje posebnu težinu. Iako je ovo njen tek drugi igrani film u ulozi direktorke fotografije jasno je da se radi o veoma talentovanoj umetnici čija je budućnost vrlo izvesna. Prikaz napuštene fabrike čiji radnici dele sudbinu glavne junakinje kao i štrajk otpuštenih i obespravljenih imaju gotovo dokumentarističku notu u samom filmu a opet ni malo ne odudaraju od same glavne teme a to je priprema jednog samoubistva.

Mirjana Karanović u filmu "Rekvijem za Gospođu J." Bojana Vuletića

   I da ni priprema „jednog običnog“ samoubistva u haosu tranzicije nije jednostavna i lako izvodljiva svedoči ovo ostvarenje. Međusvetovi sporednih uloga i glavne junakinje vešto su isprepletani jednom zajedničkom sudbinom koju svi dele a to je pripadnost tranzicionom društvu. Vuletić u svom filmu ne prikazuje lokalne a ni glavne moćnike (što nije slučaj sa većinom filmova o tranziciji) već se bavi samo i isključivo žrtvama i njihovim sudbinama. Ipak, žrtve, ma kako jadna i tužna njihova sudbina bila, nisu njegova krajnja niti „kafkijanska“ opsesija već nada i to kao poslednja poruka svim obespravljenim i bezimenim podanicima svakog surovog sistema. Tako će i Gospođa J. kasnije postati ono što jeste a to je Jelena Stanković što je bilo dovoljno da elemente ove crne komedije Vuletić pomalo kolebljivo pomeša sa „teatrom apsurda“. Zato je krajnja reakcija glavne junakinje na svet bez ikakvog smisla, pomalo neočekivana što je poseban domet ovog filma. Potpuno opravdano je „Rekvijem“ odneo nekoliko nagrada kritike na festivalima jer je ovo jedan vrlo zanimljiv autorski film. I bez ikakve dileme, devedeset i jedan minut na velikom platnu, neće vas ostaviti ravnodušnim, jer to je sasvim dovoljno da se uspešno prikaže beznađe običnog čoveka u tranziciji ali i da se reditelj fokusira na moguće traženje izlaza. Uz blagi nedostatak neke ozbiljnije filmske stilizacije Vuletić je ipak napravio jedan gledljiv i prosečnom gledaocu vrlo razumljiv fim. Zato je uspešna komunikacija sa gledaocem njemu vrlo važna i to bez velikih pretenzija da od toga pravi neki specifičan nivo filma. Baš u tome je i njegova posebna draž.