Dobro, može i tako, premda je stavljanje prejakog naglaska na Valtera iz filma Hajrudina Šibe Krvavca nametnut zaključak kako je tu reč o glumačkom vrhuncu bez premca. Ni nema bojazni da je neko mogao da u to poveruje. Batin rad na filmu tokom više od pola stoleća (1962-2014) obeležio je važno poglavlje jugoslovenske kulture, našeg filma koji je lako prelazio granice (za razliku od suše koja u srpskom filmu traje više od decenije), života nekoliko generacija koji su u zamračenim filmskim dvoranama nalazili potvrdu svojih životnih vrednosti i nadanja.
   Kad se Batin filmski doprinos stavi u najšire svetske okvire, nema drugog glumca koji se pojavio u 272 filma (prema podacima holivudskog portala imdb), s tim što je svaka od petnaestak tv-serija uknjižena kao jedna stavka. On je išao iz filma u film, kao pravi profesionalac, a nekoliko puta je priznavao da svoje filmove nije gledao (sem po izuzetku), jer je imao pametnija posla, a, iskrenost je progovorila, tu je bili i mnogo budalaština! Njegove reči, doslovno.
   Decenijama proveravam filmografije najpoznatijih i najcenjenijih filmskih glumaca, od Bogarta i Vejna do Trentinjana i Denira, i mogu da potvrdim da nema glumca koji je igrao u tako raznorodnim žanrovima, kao što se to zbilo u njegovom slučaju. Igrao je u domačem „crnom filmu“ Al Kaponea („Povratak“ Žike Pavlovića), progonjeng partizana u filmu „Tri“ Saše Petrovića, koji mu je odmah potom poverio noseću ulogu perjara Mirte u remek-delu „Skupljači perja“. Pa pre toga, lažnog doktora Cvijovića u „Dr“ (Soja Jovanović, po Nušićevoj komediji). U poetskoj „Brezi“ Ante Babaje, Bata igra Lugara sa besprekornim kajkavskim, a u neverovatnoj komediji Rajka Grlića „Štefica Cvek - u Raljama života“, Bata virtuozno igra junaka iz nacionalnog stereotipa o balkanskom mačo-tipu, Trokrilnog koji uzima zalet da razdeviči naivnu mladu Hrvaticu, ali mu sreću pokvari žvakaća guma (da je nisam progutao – pita se zabrinuto srpska muškarčina). Generacije ponavljaju Batine replike kako će mladoj, benastoj Hrvatici pokazati šta je čeka kad je dohvati „balkanska“ muškarčina.
   Jedna od najvećih legendi u Živojinovićevoj glumačkoj karijeri ispletena je oko mitskog junaka Valtera. Krajem šezdesetih je sarajevski producent Sutjeska Film zamislio da se načini film o legendarnom partizanskom ilegalcu Valteru Periću, koji je tokom rata uspevao da se izmigolji okupatorskim poterama, ali je u prvom danu slobode izgubio život u tajanstvenim okolnostima (bez ubedljivog objašnjenja do dana današnjeg). Između dva rata, mitskih sedam sekretara SKOJ-a nestalo je u nejasnim okolnostima, jedan od sekretara KPJ ubijen je u borbama za odbranu Španske republike (do nas je stigla fotografija ovog ubijenog, verovatno je bila reč o dokazu da je partijska presuda uspešno izvedena).
   Film o Valteru Periću je poveren tada malo poznatom reditelju Hajrudinu Šibi Krvavcu, a prvu verziju scenarija je napisao Momo Kapor. Po toj zamisli, Valter gine pod nejasnim okolnostima, ali je ljudima iz producentske kuće tu nešto škripalo (nije isključeno da su konsultovana i neka partijska tela, što je u tim godinama bilo uobičajeno).

Velimir Bata Živojinović tokom jednog svog gostovanja u Kini

   Ima ona čuvena sekvenca iz vesterna Džona Forda „Ko je ubio Libertija Valansa“. Lokalni štampar i glavni urednik razrešava dilemu o vatrenom okršaju usred zapadnjačkog gradića: „Kad na jednoj strani imaš činjenice, a na drugoj legendu – štampaj legendu“.
Ova vestern filozofija odredila je mitsku sudbinu filma o Valteru. Odabrana je stripovska varijanta priče o neulovljivom junaku koji na kraju filma, upitan ko je Valter, pokaže rukom na Sarajevo i kaže „To je Valter“.
   Kad je prvi put prikazan u Puli, film o Valteru prošao je prilično nezapaženo. U to vreme dovršavao se ideološki obračun sa jugoslovenskim „crnim filmom“, Zlatnom epohom našeg filma (Saša Petrović, Žilnik, Makavejev, Lazar Stojanović, Krsta Papić, Boštjan Hladnik). Na našem filmskom nebu: obilje osrednjosti, sve do pojave prvih filmova Slobodana Šijana, Gorana Markovića, Emira Kusturice...
   Ali 1974 „Valter brani Sarajevo“ stiže na kinesko filmsko tržište. Prolazi kroz iglene uši stroge kineske cenzure koja je dobro motrila šta će ući u bioskope. Tad se malo u nas znalo da je legendarni vođa Mao Ce Tung još 1966 proglasio novu Kulturnu revoluciju, obračun sa buržoaskom kulturom i imperijalističkim špijunima. Sledećih desetak godina, sve do Vođine smrti, Crvena garda studenata je sprovodila progon miliona ljudi, prema naknadnim procenama 100 miliona ljudi je patilo, 36 miliona je bilo progonjeno, 1,5 miliona je ubijeno, a 1,8 miliona profesora, akademika i intelektualaca je poslato na prevaspitavanje i zemljoradnički kuluk.
   U toj atmosferi paranoje i straha, strogi test kineske cenzure prolazi naš film „Valter brani Sarajevo“ u kojem će milioni Kineza odmah videti simbol svoje pravedničke borbe protiv Japanaca, Amerikanaca (najpe rat u Koreji, a potom i u Vijetnamu gde je žrtvovano mnogo kineskih života). Osam projekcija filma o Valteru na kineskoj nacionalno televiziji videlo je oko dve milijarde i četiri stotine hiljada gledalaca! Nešto kasnije Bata Živojinović stiže u Kinu, narod grca od sreće i ganutosti dok ga gleda uživo. Ukupno, Bata je osam puta posetio Kinu, pravljeni su planovi da se snimi nastavak Valterovih podviga u Kini...
   Ako bismo sva preterivanja Batinih drugara shvatili doslovno, on ne bi mogao da snimi ni trećinu filmova, jer je neprekidno bio sa drugarima. A on je išao iz filma u film, u jednoj kalendarskoj godini (1984) snimio je 14 filmova i još nekoliko tv-serija pride. To je podatak za Ginisa, ako je do toga nekom stalo.
   Igrao je partizane, gubitnike iz podzemlja, propalitete raznih boja, prevarante, kauboje iz cirkusa, Cigane, šarmere čuburskog šmeka, seljake, vampire i fantome (Žikina dinastija).
   Kad bi Jugoslovenska kinoteka (njegov drugi dom) napravila retrospektivu njegovih filmova (svakog dana jedan film), to bi trajalo čitavu godinu. Narod je za ovakve sinove imao kratak iskaz: rodila majka!